U samom gradu Zemunu bilo je oko 200 jevrejskih domaćinstava. U domaćinstva su ubrojani i samci. U selima koja su pripadala Jevrejskoj opštini Zemun bila su još 24 jevrejska domćinstva.
Od većine jevrejskih porodica u Zemunu nije nijedana član preživeo Holokaust. To se mora imati u vidu da bi se razumelo zašto se ne piše o svim porodicama. Za većinu porodica se nije mogao naći preživeli prijatelj i poznanik, koji bi mogao da pruži potrebne informacije, a o rodbini da se i ne govori.
O nekim pojedincima, o porodicama nije bilo moguće doći do podataka.
O pojedinim ljudima, porodicama i organizacijama, napisano je samo ono što se moglo saznati, sakupiti ili setiti.
Kada se o nekoj porodici ili organizaciji više piše, to po pravilu nije odraz većeg značaja, nego rezultat obima dostupnog materijala. Uneseni su i mnogi detalji da bi se bar malo osetio dah minulog života jevrejske zajednice u Zemunu, a istovremeno nastojalo se da se što više ljudi i događaja otrgne od zaborava.
Ovo poglavlje se odnosi na period između dva svetska rata, ali se opisuje istorijat porodica i organizacija i pre Prvog svetskog rata. Ovo je bilo nužno zbog kontinuiteta, mada je naglasak ostao na periodu 1919-1941.
David Bihali posedovao je molersku farbarsku radionicu u Zemunu. Bio je oženjen Klarom. Ova porodica iznedrila je dva značajna javna radnika: Pavla i Ota.
Pavle je rođen 8. avgusta 1898. u Zemunu. Pohađao je Jevrejsku osnovnu školu od 1904. do 1908., a Zemunsku gimnaziju napušta u drugom razredu 1918. godine, da bi u očevoj molersko-farbarskoj radionici izučio zanat.
Porodica Bihali seli se u Budimpeštu 1915. godine.
Pavle radi sa ocem u jednoj fabrici i tako pomaže izdržavanje porodice. Mobilisan je u austro-ugarsku vojsku već naredne godine. Bio je na frontovima u Galiciji i Italiji.
Pavle se vraća u Zemun 1918. godine i odmah je pozvan na odsluženje vojnog roka u novonastaloj državi SHS.
Posle odsluženja vojnog roka preuzima radionicu svoga oca sa i preuzima izdržavanje porodice. Godine 1923. osniva farbarsko-firmopisačku radionicu “Futur”, sa bratom Otom, koji je kao apsolvent likovne akademije imao pravo da bude nosilac firme. To je vreme kada stupa u kontakt sa radničkim pokretom. Počinje da se bavi marksizmom, studira prirodne nauke i opštu literaturu.
Firmu “Futur” likvidira 1927. Venčava se sa Marijom Meri Fingstl (Pfingstl) i s njom priprema osnivanje izdavačkog preduzeća. Brat Oto, koji u to vreme studira u Berlinu, podržava poduhvat svoga brata i šalje mu potrebne informacije i knjige.
Sa bratom Otom 1928. osniva izdavačko preduzeće NOLIT (Nova literatura). Formiran je Literarni odbor književne zajednice Nolit i Redakcioni odbor časopisa “Nova literatura”, koji sačinjavaju: Graf Georg Arco, profesor Ljubo Babić, Henri Barbusse, dr Adolf Behne, dr Fritz Brupbacher, Johannes R.Becher, A. Cesarec, profesor Albert Einstein, S.M.Eisenstein, Maksim Gorki, dr Branko Gavela, dr Manfred Georg, George Grosz, S. Galogaza, dr Carl Grünberg, Panait Istrati, Alexandra Kollontay, prof. Käthe Kollwitz, dr Kurt Kerston, Egon Erwin Kisch, Kurt Kläber, Leo Lania, prof. Zdenek Nejedly, Gerhard Pohl, dr Alfons Paquet, Erwin Piscator,Tarasov Rodionov, Drh.c. Freicher von Schönaich,Upton Sinclair, dr Helene Stöcker, A. Serafinovic,Armin T. Wegener, F.C. Weiskopf.
Bilo je nužno navesti ovaj spisak imena, jer on govori o značaju i veličini izdavačkog poduhvata.
Pavle Bihali je uz pomoć svoga brata Ota uspeo dao okupi reprezentativni skup intelektualaca, vodećih umova u literaturi i nauci iz zemlje i inostranstva.
Oto Bihali je preživeo rat zahvaljujći tome što je bio u zarobljeničkom vojnom logoru posle kapitulacije kraljevske jugoslovenske vojske. Posle oslobođenja se vratio u Zemun sa ocem Davidom, majkom Klarom i svojom ženom Lizom. Došli su u kuću svojih rođaka u Dubrovačkoj ulici, koji su ubijeni u logoru. Zatekli su ruševinu žuto obojene kuće, zapušteni vrt i dvorište.
Albert Vajs je rođen 1905. godine u Zemunu. Srednju školu zavšio je u Zemunu, a Pravni fakultet u Zagrebu.
Pre II svetskog rata istakao se kao aktivni javni radnik u jevrejskim organizacijama. Bio je rado viđeni predavač i organizator u Jevrejskoj opštini i u Savezu jevrejskih opština u Beogradu. U godinama pre Drugog svetskog rata zalagao se za spasavanje mnogobrojnih jevrejskih izbeglica iz Hitlerovog istrebljivačkog pakla.
Za vreme okupacije dospeva u zarobljenički logor.
Tokom celog zarobljeničkog perioda ističe se kao aktivnia antifašista.
Po povratku u zemlju, aprila 1945., radio je u Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača.
Bio je godinu dana član jugoslovenske delegacije na Nirnberškom procesu. Postao je jedan od prvih eksperata u Jugoslaviji za međunarodno krivilno pravo. Bio je nastavnik i profesor na višoj školi unutrašnjih poslova, na Visokoj školi političkih nauka i na Pravnom fakultetu u Beogradu. Između ostalog, učestvovao je u izradi stručnih elaborata za izručenje ratnog zločinca Artukovća, kao i o zlodelima ustaša u inostranstvu. Bio je član komisije za prava loveka. Koliko je bio cenjen kao visoki stručnjak i moralan čovek, govori i činjenica da mu je povereno saslušavanje nacističkog krvnika Ajhmana.
Posebno je vredan njegov doprinos kao naučnika koji je bio prvi predavač o razvitku civilizacije – oblast koju je kao predmet koncipirao i ispunio sadržajem.
Uporedo sa naučnim radom bio je veoma aktivan u raznim jugoslovenskim organizacijama i institucijama, ali je ipak preteđni deo svojih snaga i svog vremena posvetio jevrejskom javnom radu, pre svega jevrejskoj zajednici u Jugoslaviji, ali i jevrejstvu u celini.
Po povratku u oslobođenu Jugoslaviju, teško pogođen gubitkom svojih najmilijih, nalazi snage i ulaže sav svoj žar za jevrejsku zajednicu. Situacija je nametnula kao najpreču socijalnu delatnost, tj. prihvatanje i zbrinjavanje povratnika.
Porodica Beherano se doselila u Zemun početkom XX veka. Ono što je pri tome izuzetno jeste činjenica da su se oni doselili iz Palestine. Dok su po pravilu seljenja Jevreja bila uslovljena ekonomskim razlozima, u slučaju porodice Beherano razlog je bila bolest. Naime, Vitalis je kao dete dobio neku bolest očiju od koje je mogao da oslepi, a postojala je bojazan da može i da umre. Po lekarima Vitalis nije smeo da ostane na palestinskoj klimi, i tako se porodica preko Bugarske doselila u Zemun. Vitalisov otac Benjamin i deda bili su staklari u Jafi,koji su imali pune ruke posla. Tako su oni, na primer, zastaklili sve žlezničke stanice na pruzi od Gaze do Bejruta.
Vitalis je završio osnovnu školu u Carigradu, a srednju u Zemunu. Zanimljivo je da je između Vitalisa Beherana i Erne Sason sklopljen prvi brak posle Prvog svetskog rata.
Vitalis je bio cenjeni nameštenik Francusko srpske banke u Beogradu. Sa suprugom i dva sina, Josipom i Benjaminom, živeo je u sopstvenoj kući u Nikolajevskoj ulici.
Nastavak sledi…
