Ima puno rivalstva kod dece što zbog garderobe, mobilnih i slično. To nije put ka drugarstvu. Put ka drugarstvu je naučiti nekoga da pomogne nekome, kaže psiholog Biljana Lajović
Vršnjačko nasilje u Srbiji već duže vreme jedna je od vodećih tema u javnosti, ali se čini da ne samo da se njegov intezitet smanjuje nego je apsolutno suprotno.
Poslednji je slučaj tuče dve devojčice u Zemunu, čiji obračun je snimljen od strane drugih tinejdžerki koje su došle da ih bodre.
I ne samo da ih nisu razdvojile, nego su ravnodušno gledale šta će se desiti do kraja tuče a neke su i snimale.
Ovo je samo jedan od primera vršnjačkog nasilja objavljenog na društvenim mrežama, a čini se da je epilog takav da učesnici retko budu kažnjeni.
Iako se činilo da će masovno ubistvo u OŠ „Vladislav Ribnikar“ dovesti do svesti među tinejdžerima i zaustaviti nasilje, očigledno je da se to nije desilo.
Međutim, postavlja se pitanje kako stati na put međusobnim obračunima dečaka i devojčica školskog uzrasta i da li smo zakasnili?
Policija da ispita tuču
Dečiji psiholog Biljana Lajović kaže za 24sedam da bi ovaj slučaj prvo trebalo da ispita policija, a onda da se pozovu roditelji devojčica koje su učestvovale ali i onih koje su navijale.
– S obzirom da je za javni red i mir zadužena policija, ona bi trebalo da utvrdi šta se desilo, ko je učestvovao i mislim da bi trebalo pozvati roditelje. Ako je to školski uzrast trebalo bi da se roditelji aktiviraju i da se vidi šta su oni sa njima radili proteklih meseci, ali i čitav život, kada se došlo do toga da se deca potuku, a druga da snimaju i da to niko ne prekine. Ja da sam roditelj bilo koje od tih devojčica, ja bih se ozbiljno zabrinula koji sam sistem vrednosti prenela detetu kada nešto tučom rešava, a ako je u posmatračkoj grupi zašto se ne umeša. Zar je moguće da grupa njih neće da zaustavi već faktički podgreva sukob? To je ozbiljna tema za svakog roditelja – smatra Lajovićeva.
Ovaj očigledni nedostatak empatije dece prema vršnjacima nije samo posledica društva, već prvenstveno roditeljskog vaspitanja.
– Empatija nije nešto što se razvija preko noći i jednim postupkom. To se razvija od najmanjih nogu i najmanjeg uzrasta. Prvi su na liniji za razvoj empatije roditelji, pa vrtići pa škola – objašnjava psihološkinja.
Nasilni odrasli, nasilna i deca
Dodaje da postoje i deca koja koja imaju loše lične karakteristike koje pogoduju tome da ne budu saosećajni.
– A onda dodatno to što nam je sistem vrednosti u društvu u potpunoj propasti. Masovni mediji ne biraju načine da ostvare gledanost i slušanost a samim tim i profit. A u ljudskoj prirodi jeste da se prati šta se dešava. A i, recimo, kada se desi saobraćajni udes, mi odrasli stanemo da gledamo čak i kada ne možemo da pomognemo. Tako da na decu sigurno ima uticaja sve što se dešava u društvu i odrasli im daju loš primer. U javnosti je opšti koncept opravdanosti nasilja bilo koje vrste. Oni vide da kod odraslih koji se ponašaju nasilno postoje načini za izvrdavanje posledica, da se na loše ponašanje ne reaguje nego se kaže: „Pa šta onda?!“. Ali svako naše „pa šta“ ima nepopravljive posledice! – objašnjava Lajovićeva.
Zato psihološkinja smatra da prvo treba promeniti ponašanje u porodici da deca ne dobijaju otvorena vrata za takvo ponašanje.
– Ne kažem da roditelji deci govore da budu nasilni, ali verovatno u svom ponašanju ne razgovaraju sa njima šta stvarno znači drugarstvo i ne podržavaju ih u pravom drugarstvu. Ima puno rivalstva kod dece što zbog garderobe, mobilnih i slično. To nije put ka drugarstvu. Put ka drugarstvu je naučiti nekoga da pomogne nekome – kaže Lajovićeva.
– Sigurna sam da našu decu ne uče da starijoj osobi otvore vrata ili majci sa kolicima. Kada je neko dete reklo nekom starijem da će mu pomoći da nešto ponese? Mnogi roditelji čak štite decu od svake vrste napora. Mi i na nivo grupe imamo negativno ponašanje. A mi nismo naučili decu da pruže otpor pritisku grupe. Jer i odrasli idu često linijom manjeg otpora – naglasila je psihološkinja.
