U vreme velikih vrućina kada najviše prija da se pojede sladoled. Podsetimo se priče o počecima prodaje sladoleda u Zemunu.
Čuvali su ga u posebno opremljenim, ali primitivnim drvenim „frižiderima“, u kojima je ova poslastica držana na prirodnom ledu. Dnevno je, tokom toplih letnjih dana, podavano i po 30-tak litara sladoleda, a kasnije, posle Drugog svetskog rata, najveće gradske poslastičarnice prodavale su dnevno između 50 i 100 litara sladoleda.
„Posle Prvog svetskog rata počela je i učestala prodaja sladoleda po gradskim ulicama, na kolicima, a sladoledžije su najčešće bili Makedonci i Goranci. Oni su svoj proizvod, tokom letnjih meseci, nudili na korzou, po vašarima ili na pijaci, ispred bioskopa, škola, sportskih terena, ali i po ulicama u predgrađima, najavljujući svoj dolazak zvoncetom sa drvenih kolica (zapravo drvenog sanduka sa dva točka), mada to i nije bilo potrebno jer se iza njih obično kretala gomila malih bosonogih galamdžija”.
Izbijanjem Drugog svetskog rata proizvodnja mnogih prehrambenih proizvoda pa i sladoleda bila je smanjena. U nekim zemljama poput Ujedinjenog Kraljevstva proizvodnja sladoleda bila je zabranjena, najviše zbog iskorišćenja sirovina za potrebe snabdevanja vojske. U Italiji, zemlji porekla savremenog sladoleda, proizvodnja sladoleda je zabranjena od strane fašista jer je konzumiranje sladoleda bilo previše „američki“. Kako u svetu, tako i kod nas tek posle rata počela je jača prodaja.
Strogo se pazilo na čistoću kolica i kvalitet proizvoda jer bi, u suprotnom, dozvola bila oduzeta. Svoja kolica obično su gurali obučeni u belu kecelju, sa belom kapom na glavi.
