Dok danas i doslovce „na svakom ćošku“ možemo da kupimo lek u nekoj apoteci, da li smo se ikada zapitali: kako je to izgledalo pre samo stotinak godina, odnosno, kako su se lečili naši preci u to doba, u 19. i na početku 20. veka?
Pogled u prošlost apotekarstva u Beogradu otkriva neverovatne stvari: od onih da je policija odobravala ko može i gde da kupi lek, do toga da je ženama bilo zabranjeno da budu apotekarke.
Novi članak o manje poznatom, a itekako važnom, delu istorije Beograda:
„U Srbiji je neophodno zavesti škole za hirurge i babice, marvene lekare i apotekare“.
Ova odredba u ukazu o sastavu državnog saveta, kneževog kabineta i dužnostima ministara izdatom na osnovu čuvenog Sretenjskog ustava iz 1835. označila je uvođenje reda u lečenje naroda srpskog.
Do tih godina ranog devetnaestog veka i ustanaka za oslobođenje od turske vlasti, ljudi su se lečili raznoraznim travkama, ali i vradžbinama, gatanjem, salivanjem strave…
Istina, svega toga ima i danas, a narod, nažalost, i dalje veruje kojekakvim gatarama i prorocima. Ali, tome nekom drugom prilikom.
U ona doba su kojekakvi hohštapleri kretali se po vašarima i crkvenim saborima te prodavali svakojake bućkuriše uveravajući lakoverne da od toga nema boljeg leka na svetu.
Malo je tu bilo pravih travara, koji su se zaista razumeli u ono što govore i što nude.
Zato su u istoriji srpskoga, a samim tim i beogradskog apotekarstva, važna dva dokumenta – Hatišerif iz 1830. i već pomenuti Ustav. O značaju ovog drugog smo prozborili, a prvim je zapravo dozvoljeno da se u Srbiji otvaraju zdravstvene ustanove, odnosno bolnice i apoteke.
Ubrzo je i na Petrovaradinu osnovana apoteka „Kod zlatnog orla“, koja i dan danas postoji!
Ta informacija je bitna jer je iz Zemuna 1813. u Beograd prešao Anton Delini, poreklom Grk, i postao vlasnik prve priručne apoteke u Srbiji. Zatim je i italijanski lekar Vito Romita iz Livorna 1823. napustio službu beogradskog vezira i stavio se na raspolaganje knezu Milošu. Sa sobom je iz Trsta doveo još jednog apotekara.
Posle godinu dana provedenih u Kragujevcu prešli su u Beograd sa sve svojom priručnom apotekom i tu radili do 1828!
Prva apoteka, onako kako ih danas smatramo, otvorena je tako u Beogradu 1830. po odobrenju Miloševom. Nalazila se kod Saborne crkve, pred kafane „Znak pitanja“, a apotekar je opet došao – iz Zemuna.
Matej Ivanović je farmaciju završio u Pešti i kod njega ste jedino mogli naći „ispravno sačinjen lek“.
Njegov mlađi brat Aleksandar takođe je u Pešti završio farmaciju, pa su apoteku 1840. nazvali „Apoteka braće Ivanović“. Pod tim imenom radila je do 1870. kada su je prodali farmaceutu Jovanu Dilberu iz Smedereva. O Ivanovićima se dalje ništa ne zna, čak ni kada su umrli ni gde su sahranjeni.
Knez Miloš je koliko već 1837. naredio strogu kontrolu prodaje lekova, što je podrazumevalo da ne mogu da se kupe bez pismenog odobrenja policije, koje se dobijalo isključivo na osnovu recepta diplomiranog lekara.
Prva žena farmaceut u Srbiji bila je Desanka Ruvidić, koja je diplomirala 1913. godine u Beču. Kada je prvi put podnela molbu za otvaranje apoteke, Narodna skupština odbila je da joj izda dozvolu jer nije bilo uobičajeno “da se žena bavi apotekarstvom“
Pred Drugi svetski rat prestonica je imala 92 apotekarke! Danas su većinom žene u farmaciji… Eto koliko se promenilo za 100 godina – od zabrane do uspeha.
U vreme socijalističke Jugoslavije sve apoteke su bile u vlasništvu države, a Ustavom Republike Srbije iz 1990. otvorio se prostor za obnavljanje privatne delatnosti.
