Na raskrsnici između Zemuna i Bežanijske kose, u kutku koji (novo)beograđani nazivaju Kalvarija, prizor kao iz moderne gradske bajke. Iza drvoreda proviruju otmene porodične kuće, a i pokoja ograda od kovanog gvožđa svedoči da u ovim ulicama stanuje imućniji svet.
U jednoj od tih ulica, zauzetoj spratnicama zamašnije kvadrature, u nekom trenutku prestaje dojam one gradske bajke. Taj trenutak se lako raspoznaje pogledom na neuglednu spoljašnjost jedne starije vile, koja je stala na začelje onih lepših i otmenijih. I tako već godinama iskrivljuje idilu na kakvu su svikli rezidenti Kalvarije. Za razliku od njihovih otmenih domova, neugledna dvospratnica nije imala sreću da stanari o njoj toliko vode računa.
A stanara je bilo, naročito posle Drugog svetskog rata. Počev od 1946. godine ovde se po pravilu dolazilo silom (ne)prilika. Ali ovi su stanari ipak bili privremeni – jedina želja im je bila da se što pre odavde isele, jer boraviti na ovom mestu nije bilo nešto što se moglo nazvati ugodnim iskustvom.
Od nečije do svačije
O kući koja je u nizu onih lep(š)ih ostala bez svoje lepote, moglo se samo nagađati kome je nekada pripadala. Toliko se zna da se ukućani po svršetku rata više nisu vraćali. Ispostavilo se potom da su za novi dom odabrali drugi kontinent. U međuvremenu, dok su se oni skućili u dalekoj Americi, lepa, predratna rezidencija pripala je Kliničko-bolničkom centru „Zemun“.
Pređašnjim stanarima više se nije moglo ući u trag. A sadašnji i budući, iako se boravku u vili nisu mnogo radovali, dolazili su ne bi li oni sami imali potrebnu brigu.
Tako je kuća u ulici pokrivenoj drvoredima primala pacijente obolele od plućnih bolesti. Bilo je to istureno pulmološko odeljenje zemunske bolnice, tačnije Stacionar za lečenje teško obolelih od tuberkuloze. U službi njihovog oporavka, Kalvarija se pokazala idealnom – i dalje u otmenom delu grada, njen najveći adut bio je bolnički kutak zaogrnut zelenilom i čistim vazduhom. Bila je to u ono vreme jedina takva ustanova u celom Beogradu, predviđena da u njoj odsedaju najteži bolesnici.
Ipak, nekada raskošnu dvospratnicu mimoišla je mirna starost. Iako je naizgled dobila drugog vlasnika, nije joj, između ostalog, u prilog išao staž dug šest decenija – a toliko je u njoj „stanovao“ stacionar za plućne bolesnike.
Idila ukaljana (ne)formalnostima
Nakon toga, začelje ulice koja se na početku priče dičila vilama kao iz moderne bajke, sakrilo je prizor kakav bi retko kome bio prijatan za oko. Osim u slučaju da taj neko ne gaji afinitet prema estetici filmskih osvarenja podvedenih pod žanr trilera.
Na vrata ove nekada lepe zgrade potom je stavljen i katanac. Toliko je ostalo od idile u mirnoj, zelenoj ulici Kalvarije; tačnije, ostala je sumorna slika opustele, ruinirane vile. Bio je to pomalo sablasan prizor u poređenju sa ostatkom ulice, a još sablasniji kada bi se prišlo nekadašnjem stacionaru.
Bolesnika u njemu već odavno nema. Doduše, proveli su ovde još desetak godina otkako su kiša i vlaga počele da načinju krov. U međuvremenu, sobe koje prokišnjavaju bile su tek jedna u nizu „dobrodošlica“ koje su dočekivale pulmološke bolesnike. Vlaga je zidove i kupatila prebojila tamnim mrljama, a parče po parče, svakim danom se gulila i fasada stare dvospratnice.
Deceniju kasnije, lepotica sa Kalvarije je uznapredovala do prizora poput onih iz trilera na malim ekranima i velikim platnima. Ispostavilo se i da je scenario malo komplikovaniji nego što je na prvi pogled delovalo, a zaplet je napravila – birokratija.
Naime, lepa dvospratnica zapravo nikada nije formalno dobila novog vlasnika. Na koncu, birokratija je i presudila tome što je (zvanično i nezvanično) decenijama bila ničija.
Kada rešenje postane problem
U ratom opustošenom Beogradu, sreća u nesreći beše što su makar tuberkulozni bolesnici dobili svoj komadić mira. Iako su bili zbrinuti, vlasništvo nad vilom nije ni moglo biti rešeno.
Kako se do porodice koja je nakon rata prebegla u SAD više nije moglo doći, slovo zakona je presudilo da njihova kuća ne dobije novog vlasnika. Zemunskom Kliničko-bolničkom centru samo je ustupljena na korišćenje, a nakon te 1946. godine, učinilo se toliko da bude adaptirana u istureno odeljenje pulmologije.
Vila na Kalvariji tako je opstajala narednih šezdesetak godina. A dok je vreme činilo svoje, nije bilo načina da se tome zaustave posledice. Da bi se ponovo mogla ponositi svojim izgledom, bila su potrebna ovlašćenja koja uprava bolnice nije imala. Sud su o tome jedino imali pravo doneti ili nekadašnji vlasnici, ili grad, odnosno opština.
Situaciju je dalje zakomplikovalo i to što je Stacionar pripadao teritoriji Novog Beograda, a Kliničko-bolnički centar nalazio se u opštini Zemun. Osoblje KBC „Zemun“ ipak nije odustajalo. Tek 2011. godine, prispela je saglasnost (doduše, usmena) od novobeogradske opštine da se najzad dobije dozvola za preuređenje.
Grad je, pak, poneo finansijski teret adaptacije, ali se i to pokazalo kao polovično rešenje. Naime, Kliničko-bolnički centar je imao dopuštenje tek da lekarima omogući rad, kao i prioritetnu sanaciju vile kako bi privremeni stanari imali uslove za pristojan boravak. Samo ta bitka je trajala više od godinu dana. Pritom, da bi se obnovili vodovod i sanitarije, stolarija, zidovi i krov, te prozori, podovi i fasada, morala se pribaviti pismena dozvola. Potpunu rekonstrukciju mogli su da aminuju jedino vlasnici ili njihovi naslednici – za koje se u tom trenutku nije ni znalo ko su. Najpre su oni morali podneti zahtev za povraćaj imovine, a uprava zemunske bolnice čekala je informacije od Agencije za restituciju.
Neslavan epilog – kako je ostarila vila sa Kalvarije
Dok je bolnička uprava bila spremna na još više od decenije rada i čekanja, dvospratna vila, iako je i dalje primala bolesnike, dobila je i nekolicinu neželjenih stanara. Pauci, prašina i jata golubova učinili su Stacionar još sablasnijim. Već na prvi pogled je delovao nejako, kao da ga od urušavanja deli jači udar vetra.
Unutrašnjost je izgledala još sumornije: bez ijedne klimatizovane prostorije, u vili na Kalvariji bilo je teško i da se diše. Pojedine prozore nije bilo preporučljivo otvarati jer se moglo desiti da nekome dođu glave. U pomoć su, pak, pritekli i nekadašnji pacijenti poput molera koji su, kada su prezdravili, na sopstvenu inicijativu ponovo došli u Stacionar – ovoga puta makar da okreče najzapuštenije prostorije.
Uprava KBC „Zemun“ je u tom trenutku već digla ruke. Počela je sa premeštanjem pacijenata jer ovo više nije bilo mesto za (iz)lečenje. Do tada su u vilu dolazili jer nisu imali kud, pa se za njih moralo naći mesta na Institutu za plućne bolesti Univerzitetskog kliničkog centra Srbije.
Najzad, lepotica sa Kalvarije više nije služila ni bolničkom lečenju. Na njena vrata je stavljen katanac, ostala je pusta i okružena šumom, a naposletku su je ustupili ili opštini ili potomcima nekadašnjih vlasnika – kome god bi pripala nadležnost da makar pokuša da je vrati u pređašnje stanje. Do tada se može hvaliti samo prelepim pogledom sa terase prepuštenom stanovnicima obližnje šume.
