Zemun kakav danas poznajemo teško je zamisliti bez njegovih starih kuća, podruma, vinograda i zanata koji su nekada bili deo svakodnevnog života. Među njima je posebno mesto imao bačvar – majstor čije su ruke bile neophodne svakoj kući koja je proizvodila i čuvala vino.
Pre nego što su savremene boce, plastične posude i metalni tankovi postali uobičajeni, vino se čuvalo u drvenim buradima i kacama. A iza svakog takvog suda stajao je bačvar.
Ovaj zanat zahtevao je mnogo više od obične obrade drveta. Bačvar je morao dobro da poznaje materijal, da zna kako se drvo ponaša, kako se suši i savija, ali i kako da od niza drvenih dužica napravi sud koji će biti dovoljno čvrst da u njemu mesecima, pa i godinama, može da se čuva vino.
Od drveta do bureta
Proces izrade bureta počinjao je izborom odgovarajućeg drveta. Posebno je cenjeno hrastovo drvo, koje je zbog svojih osobina bilo pogodno za čuvanje vina.
Od pažljivo obrađenih dasaka – dužica – bačvar je sastavljao telo bureta. Dužice su morale precizno da nalegnu jedna uz drugu, bez prostora kroz koji bi vino moglo da iscuri.
Zatim je dolazio jedan od najprepoznatljivijih delova zanata – savijanje drveta. Dužice su se zagrevale, a potom postepeno savijale kako bi dobile karakterističan zaobljeni oblik bureta.
Kada bi sve bilo pravilno postavljeno, preko drveta su postavljani metalni obruči koji su držali čitavu konstrukciju na okupu.
Bačvar je morao da ima osećaj za svaki milimetar. Mala greška mogla je da znači da bure neće dobro dihtovati.
Zanat usko povezan sa vinogradima
Bačvarstvo je bilo posebno važno u krajevima u kojima se proizvodilo vino. A Zemun i njegova okolina imaju dugu vezu sa vinogradarstvom.
Vinogradi, podrumi i trgovina vinom bili su deo života starog Zemuna, pa je postojala i potreba za ljudima koji su znali da naprave, poprave i održavaju drvene sudove.
Bačve nisu služile samo za vino. Pravljene su i kace, burad i drugi drveni sudovi za različite namene.
U vremenu kada se mnogo toga proizvodilo u sopstvenom domaćinstvu, dobar bačvar bio je cenjen majstor. Njegov zanat prenosio se generacijama, a iskustvo se sticalo godinama rada.
Miris drveta, vina i podruma
Možda je upravo zbog toga bačvar jedan od zanata koji najbolje dočarava nekadašnji Zemun.
Može se zamisliti radionica puna drvenih dužica, zvuk alata koji udara po obručima i miris sveže obrađenog hrasta. Negde u blizini nalazio se podrum, a u njemu velika burad puna vina.
Za razliku od mnogih današnjih zanimanja, bačvar je svojim rukama pravio predmet koji je mogao da traje decenijama. Bure bi se koristilo, popravljalo, ponovo koristilo i često postajalo deo porodičnog domaćinstva.
Kada su zanati počeli da nestaju
Sa promenom načina proizvodnje i čuvanja vina, tradicionalno bačvarstvo počelo je da gubi nekadašnji značaj. Savremeni materijali i tehnologije postepeno su zamenili veliki deo drvenih sudova.
Ipak, bačvarstvo nije potpuno nestalo. I danas postoje majstori koji čuvaju ovaj stari zanat, posebno tamo gde postoji tradicija proizvodnje kvalitetnih vina.
A za Zemun, priča o bačvaru nije samo priča o jednom zanimanju.
To je priča o vremenu kada su vinograd, podrum, bure i zanat bili deo iste svakodnevice.
Možda zato staro drveno bure danas možemo posmatrati kao mnogo više od običnog suda za vino – ono je mali sačuvani deo jednog starog Zemuna.
