Zemun, Kej oslobođenja, vozač autobusa stao je na početno stajalište i na vreme krenuo ka destinaciji.
Ali, poslednji putnici koji su hteli da uđu na zadnja vrata doživeli su da se ona pred njihovim „nosem“ zatvore. To je bio čovek sa detetom, koji je momak sa posebnim potrebama. Pošto linija ima malo uvijenu trasu, putnici su, prečicom, ipak stigli do istog tog busa na sledećoj stanici. „To nam se redovno dešava, kao da namerno rade, možda i nije namerno“, kazao nam je ovaj čovek koji je očito uspeo da požuri držeći momka za ruku. Ja sam odmah na Keju ustao, prišao vozaču i pitao zašto je to uradio?
„Šta ja da radim, ja ne vidim. Ceo minut sam stajao na okretnici, mogao je svako da uđe. Sedi ti ovde, pa vidi kako izgleda. Šta imaš od toga što mi to govoriš, samo me uznemiravaš. Sad mogu samo da se nerviram, a ne mogu ništa da učinim“, kazao je.
Razmišljam – ne može da krene sa stanice, a da ne pogleda situaciju kod svih vrata. A opet, razumem i njegov rezon – iako je to obaveza, teško je ispratiti šta se dešava na kraju autobusa. Tehnički, vozač zaista nije napravio nikakav prekršaj, nije nikog povredio, pošao je na vreme, ali je ljudski bilo da sačeka da svi putnici uđu.
Verujem da to nije namerno uradio i ne treba odmah razmišljati u tom pravcu.
Ali, da postoje i vozači koji su veoma pažljivi, svedoči jedna druga scena iz Zemuna. Pre nekoliko meseci prisustvovao sam situaciji u kojoj vozač ustaje sa svog mesta, prilazi vratima i pita slepog mladića koji autobus čeka. Smatrao je da je bio dužan da se uveri da ovog putnika neće ostaviti bez prevoza.
Mateja Beljan
