Namučio i kralja
Kad se popne na brdo, ne vidi svoju zemlju, već Austriju. I danas se mogu videti rimske građevine ukopane u rečno dno
Gardoš, Veliko ratno ostrvo, kaldrmisane krivudave uličice grada na Dunavu, vile čuvenih trgovaca, birtije i kafanice načičkane uz obalu reke daju posebnu draž i atmosferu Zemunu, koji je još u 19. veku postao slobodan grad. U 21. veku Zemun zadesi čudno vreme te postade čuven po – robijašima. Zemunci odmahuju glavom, sležu ramenima: „Kakav zemunski klan, pa nijedan od tih kriminalaca nije rodom iz Zemuna.“ Doduše, mnogo im prirastao srcu, pa izgradili konake, a sve u stilu španskih serija. Porušili im bagerima i dinamitom, a Zemuncima ostade bruka, ni krivim ni dužnim.
Retko ko voli svoj grad kao Zemunci. Diče se time što on jeste beogradska opština, ali je ipak zadržao svoje posebno ime na geografskoj karti. U vreme Rimljana, Taurunum je bio sedište rimske dunavske flote. I danas su neke građevine ukopane duboko u rečno dno i samo se katkad, u danima niskih vodostaja, pojave da naprave nevolje brodarima. Nekada se dunavskom obalom šetao Zemunac profesor Raka koji je štapom čeprkao po rečnom mulju, zaklinjući se da je tu ostalo mnogo zlata.
– Ovim terenom valjaju se mnogi narodi posle Rimljana, a 1521. Sulejman osvaja Zemun i savske i dunavske tvrđavice da bi se dočepao i Beograda. Pod turskom upravom bio je sve do 1717. Turcima je bio važan kao bliski sused Beograda, koji je bio središte pašaluka i dunavskog kapetana. Od 1717. Zemun je pod vlašću Habsburške monarhije (od 1867. Austrougarske). Tako je Zemun živeo 201 godinu u okviru jedne urbanizovane monarhije čiji se pipci protežu celom Evropom, a na granici između dva carstva, dve civilizacije, dve religije.
Rekontrukcija muzeja
– Osnovan je ranih 50-ih godina, a svoje prvo radno mesto u njemu je imao arheolog Nikola Tasić, sada direktor Narodnog muzeja. U sastavu je Muzeja grada Beograda, a dugogodišnji direktor zemunskog muzeja je bio Miodrag A. Dabižić. I danas ga Zemunci zovu direktorom. Muzej je bio prvo u zgradi opštine, da bi kasnije bio smešten u Spirtinu kuću. Opština je mučno i teško raseljavala masu stanara, a i danas nisu oslobođene dvorišne magaze. Stalna postavka je otvorena 1971. godine. Prošle godine je počela rekonstrukcija kuće i otegla se kao gladna godina. Pošto je kuća bila zapuštena skupština grada je odvojila više od četiri miliona dinara da se muzej dovede u pristojno stanje. Posao se malo otegao, ali ove godine se vratio u stalnu postavku – od praistorije do današnjih dana, kaže Novaković, šef odeljenja za istoriju.
U Zemunu je bio kontumac (karantin) gde su se zadržavali roba i trgovci koji su prelazili iz Turske u Austriju. Nalazio se na mestu gde je danas Zemunski park, a poštovala su se stroga pravila koliko će se putnici zadržati u zavisnosti od toga da li u Turskoj ima kuge ili ne. Evropi je vazda iz Turske pretila neka zaraza, te se tako kuga zadržavala na granici. Zemunci su uglavnom bili trgovci, jer živeti na granici znači da je s druge strane uvek nešto jeftinije, objašnjava Želimir Novaković iz Zavičajnog muzeja Zemuna.
Najpoznatije trgovačke porodice u Zemunu su bile Karamate i Spirta. Porodica Spirta se ugasila a u njenoj kući je smešten Zavičajni muzej Zemuna.
– Sava i Dunav su bili koliko veza, toliko i prepreka. Za trgovinu je reka bogom dana – na čamac natovarite više nego što mogu da povuku dva vola, ali problem je preći iz jednog mesta u drugo. Zato se Beograd trudio da pređe na drugu stranu mostovima. Nije bilo lako srpskom kralju. Kad se popne na brdo, ne vidi svoju zemlju, već Austriju, kaže Novaković.
Tragedija ovih prostora nije u mnogobrojnim ratovima, već u sukobu dve civilizacije. Ko šta zauzme, briše tragove prethodnika.
– Od 1521. do 1806. Beograd je najmanje pet puta menjao stanovništvo, jer se Turci dugo sapliću o Beograd. Smenjuju se Ugari, Turci, Srbi, Nemci. Jedni beže, drugi se doseljavaju i brišu tragove omraženog neprijatelja. Za razliku od Beograda Zemun ne menja svoje stanovništvo i od 1717. ima stabilan gradski živalj. Za vreme srpskih ustanaka Srbi Zemunci pomažu ustanicima oružjem, džebanom (municijom) i dukatima i pružaju utočište pred Turcima, priča Novaković.
Srbi su tako vekovima živeli u dva grada suseda trpeljivo podnoseći zajedničko prokletstvo – Beograd su uvek osvajali iz Zemuna.
