Profesionalac od glave do pete, fudbalski gospodin i džentlmen čiji život je obeležio rad, predanost i odanost. Čovek koji je plenio svojim optimizmom, osmehom, verom u uspeh. Disciplinovani zaljubljenik u fudbal, kapiten za primer, uspešan trener i veliki zvezdaš koji je bio uzor brojnim genaracijama… Junak naše današnje priče je veliki Vladimir Vladica Popović.
Vladica je rođen 17. marta 1935. godine u Zemunu.
Svoje prve fudbalske korake napravio podmlatku Crvene zvezde, u kojoj je bio od svoje 15 godine. Vladica je živeo za crveno-bele boje. Za 12 godina, koliko je kao fudbaler proveo u klubu(1953. do 1965. godine) odigrao je 499 utakmica i postigao 39 golova za slavni beogradski klub.
U dresu Zvezde osvajao je četiri prvenstva Jugoslavije (1957, 1959, 1960. i 1964. godine) i tri trofeja Kupa Jugoslavije (1958, 1959. i 1964. godine) – ukupno najvećih trofeja sa crveno-belima.
Pouzdani i odgovorni defanzivac godinama je sa ponosom nosio kapitensku traku Crvene zvezde u kojoj je ostavio neizbrisiv trag.
Karijeru je nastavio u Štutgartu, međutim, u sezoni 1965/66. malo je igrao, pa je prešao u redove Štutgart Kikersa gde je prove dve godine i na 52 utakmice zabeležio dva gola. Godine 1968. se preselio u Venecuelu gde je nosio dres Deportivo Kanarijasa.
Svojim sjajnim rezultatima Vladica je kupio ljubitelje fudbala u Kolumbiji, a njegovi uspesi nisu promakli ni velikom fudbalskom zaljubljeniku – Pablu Eskobaru.
Ozloglašeni narko-bos bio je očaran Vladicom Popovićem i nudio mu je ogromnu sumu novca da preuzme Idependjente iz Medeljina, klub koji je on finansirao.
U jednom intervjuu legendarni trener svojevremeno je ispričao anegdotu o nepristojnoj ponudi čuvenog narko-bosa.
„Jednom me je na razgovor pozvao Pablo Eskobar. Svi su već tada znali ko je on i to je bio poziv koji ne smeš da odbiješ. Odveo me je u svoju vilu i želeo da me impresionira tako što me u bazenu poslužio viskijem. Tražio mi je da postanem trener njegovog kluba iz Medeljina, ali sam ja to odmah odbio. Znao sam da takvom čoveku ne smem da kažem da ću da razmislim jer bi to bilo isto kao da sam pristao. Pogledao sam ga u oči sa iste razdaljine kao što sada gledam vas, skupio sam hrabrost i rekao: „Hvala, ali ja to ne mogu“. Tražio je da ne odbijam odmah, pričao da će napraviti zabavu u svojoj vili sa najlepšim ženama samo za mene, da ću dobiti koliko god para želim… Međutim, znao sam da ne smem u tako nešto da uđem. Ako me pitate da li sam se uplašio kada sam ga odbio, neću vas lagati. I sad mi kolena klecaju kad se setim, ali zato i sada znam da sam doneo jedinu ispravnu odluku u tom trenutku“, otkrio je jednom prilikom Vladica Popović.
