Svako jutro, gotovo u isto vreme, jedan stariji Zemunac otvara vrata iste pekare. Ne žuri, ne priča mnogo i uvek naručuje isto – dva hleba.
Prodavačice su ga godinama viđale kako dolazi po svoju svakodnevnu kupovinu. Uvek dva hleba.
Vremenom su počele da se pitaju zbog čega čoveku koji živi sam svakog dana trebaju dva.
„Mislile smo da jedan možda ostavlja za sutra. Ili da neko dolazi kod njega. Nikada nismo mnogo pitale“, priča prodavačica.
A onda je, sasvim slučajno, saznala razlog.
Drugi hleb nije bio za njega.
Stariji Zemunac ga je svakog dana nosio svojoj komšinici, starijoj ženi koja živi nekoliko kuća dalje i koja zbog zdravstvenih problema teško izlazi iz svog stana.
Nije to radio povremeno. Nije čekao da ga neko zamoli. Nije pričao komšijama o tome.
Godinama bi, nakon što kupi svoj hleb, drugi pažljivo stavio pod ruku i krenuo prema njenom stanu.
Ponekad bi samo ostavio hleb pred vratima i nastavio svojim putem. Ponekad bi sačekao da mu komšinica otvori.
Za njega je to, kako kaže, bila najobičnija stvar.
„Pa šta će žena? Teško joj je da siđe. A hleb mora da ima“, rekao je jednom prilikom kada ga je prodavačica pitala zašto svakog jutra kupuje dva.
Nije tražio zahvalnost. Nije očekivao ništa zauzvrat.
Samo je želeo da zna da njegova komšinica tog dana neće ostati bez hleba.
U vremenu kada često prođemo jedni pored drugih, ne znajući ni kako se zove čovek koji živi vrata do nas, ova mala priča iz jednog zemunskog kraja podseća na nešto jednostavno – da komšija ponekad može da bude mnogo više od osobe koja živi pored vas.
Možda baš zato prodavačica danas, kada vidi starijeg Zemunca da ulazi u pekaru, više ne pita zbog čega kupuje dva hleba.
Jedan je za njega.
A drugi je, već godinama, za nekoga kome je potrebniji.
