Pre 270 godina u današnjoj Kirovkradskoj oblasti u Ukrajini, nastala je provincija Nova Srbija, a na starim kartama ostali su Sombor, Vršac, Subotica, Senta, Kanjiža, Pančevo, Zemun, Kovin, Bečej, Mošorin.
– I dok mu se u duši kao beskrajnom krugu ponavljahu misli o odlasku u Rusiju… dotle mu je zaspalom, prvi put kod kuće, u telu drhtalo kao neka zvezda, poslednje zrno nekadašnje mladosti. Ono ga je zadržalo već očajnog, zamuklog, suludog od patnje i tuge, među tim baruštinama i vodama, što se ispravahu nad zemljom, koju je od milošte zvao Novom Serbiom – piše Crnjanski o seobama, srpskim, večnim, prenosi Politika
On piše o seljacima, vojnicicima-graničarima koji bežeći od pokmećivanja, krenuše na Istok:
– I ako se zagledamo u geografsku kartu današnje Ukrajine, u kojoj počivaju kosti tih iseljenika, naći će se Martonoš i jedna Subotica i Kanjiža, Bečej i Kovin i Starčevo… Zemun. Tamo, kud su Isakovič i taj soldatenvolk otišli, noseći kao puž na leđima svoju kuću, nema više drugog traga, do nekoliko imena.
Bila je to polovina 18. veka i vreme velikih političkih previranja u Banatu. Na tlu današnje Mađarske i Rumunije, 1751. razvojačena je Potisko-Pomoriška vojna granica, čemu je kumovala carica Marija Terezija, kako bi pridobila ugarsko plemstvo. Baš tada i zbog toga, mnogo Srba koji su pola godine orali svoje njive, a ostalo bili militari-graničari, sa familijama kreće put Carske Rusije. I opet zapis srpskog vojnika Simeona Piščevića, koji u „Memoarima“ beleži da ih dočekuje carica Jelisaveta Petrovna, kći Petra Velikog i Katarine Prve te im deli zemlju „na kojoj od stvaranja sveta niko nije živeo“:
– Tu duž granice carstva sa Turskom, pre ravno 270 godina, 1753. nastaje provincija Nova Srbija (Nova Serbia), u današnjoj Kirovkradskoj oblasti u Ukrajini. Nastaje i vojničko-ratarska naseobina Slavjenoserbia, kraj reke Lugana, dva strogo vojnički logorizovana distrikta, podeljena na pukove i šančeve ili rote (čete), jedan za konjanike, drugi za pešake. Srpski kolonisti-nevoljnici poneli su iz domovine šta je u zavežljaj moglo stati, a u duši i pamćenju utisnuta imena naselja iz kojih su dolazili. Tako i jedno na reci Sinusa, u konjičkom distriktu dobi ime Pančevo.
Prvih godina život je bio težak u pustoj stepi bez igde ičega. Izvori beleže da su ovi „Pančevci“ jeli travke koje su se mogle kuvati i „neko korenje koje je ličilo na crni i beli luk”, a živeli pod šatorima i kolibama od pruća i granja, koje su pokrivali travom. „Svuda je“, piše Piščević, „bio jad, žalost, a ljudi ličili na nesrećne brodolomnike“.
Plata tim „večnim“ graničarima stizala je sa zakašnjenjem i neredovno, a trošena je samo na odelo i druge vojne potrebe, „ali su se došljaci brzo prihvatili zemlje, uzajamno se pomagali i tako od nemaštine otimali“.
Svi oni koji su se iselili da bi paorstvo u Austriji izbegli, ginuli su, umirali i sahranjivani su bezimeni u zemlju koju je ubrzo preplavio ruski narod. Ti koji su svoje kosti posejali u zemlju koju su Novom Serbijom nazivali ipak zapisaše imena svog zavičaja, koja su u srcu nosili. Iz Panonske nizije Sombor, pre (Dikivka), pa Vršac (Nesterivka), Subotica (Mala Adžamka), Mošorin (Nekrasivka), Senta (Mogilovo), Kanjiža (Tri Barjaki), Martonoš (Jermina Balka), Pančevo (Oljhovatka), Zemun (Plahtijevka), Bečej (Usikivka), Mošorin (Ivankovci), ostaše „na rosijskim kartama 19. veka”, za večnost. I nigde ne piše i ne ostade Ćurčija, Šijak, Ađanski, Janković, Vidak, Gaja, Gruja, Kuzman, Radak…, jer imena pojedinaca se na karte ne ispisuju.
A kad je godine 1862. u Rusiji bio popis stanovništva u Hersonskoj guberniji, nađeno je još 1.000 duša koje su tražile da se zabeleži da su oni – Serbski! Da im se zapiše kad umru, da su tom nacioni pripadali i srcem svojim bili odani“. Nepune četiri decenije kasnije 1900. nije nađen Serbski nijedan.
Nova Serbia i Slavjenoserbia, kao graničarska područja koja su dobro poslužila u ratovima druge polovine 18. veka, postojale su tek nešto više od decenije. Manifestom carice Katarine iz 1762. i Ukazom ruske vlade dve godine kasnije, ukinute su i uključene u nove gubernije. Osta zabeleženo i to da je u Novoj Serbii i Slavjenoserbii bilo oko 26.000 duša, a danas recimo, u ukrajinskom Pančevu živi 1.844 stanovnika.
Ostao samo spomenik
Nekada srpski grad Slavjenoserbia, danas ima oko 12.000 žitelja. Na centralnom trgu stoji impozantan spomenik sa figurama Ukrajinca kozaka, Srbina i Rusa i natpisom „Nema svetijih veza od bratskih“ na ruskom, ukrajinskom i srpskom.
I opštinski muzej čuva uspomene o doseljenim Srbima – vojničke karte, dokumenta i kopiju slike Paje Jovanovića „Seoba Srba“, baš kao što jedna od verzija krasi zbirku Narodog muzeja u bratskom Pančevu.
