Nedavno je objavljenja monografija „Rahela“ Radovana Sremca sačinjena od svedočanstava porodice proslavljene glumice Rahele Ferari i građe koju je sama odabrala da sačuva, kao i istorijskih izvora koje je autor koristio.
Sremac, koji je takođe arheolog i hroničar, u knjizi otkriva nepoznate priče o legendi našeg glumišta, koju je i lično obožavao.
On ističe da je knjizi najveći pečat dala građa koju je sama Rahela o sebi čuvala.
To je jedan u svakom pogledu ogroman spomen-album, gde je Rahela sakupljala prvo svoje porodične fotografije, fotografije sa scene, korespondenciju, nagrade, razna dokumenta, neverovatnu građu. U razgovoru sa porodicom došli smo do zaključka da je to možda ono što je ona htela o njoj da bude sačuvano, što je ona htela lično da čuva. I eto dobio sam tu neverovatnu zaista privilegiju i poverenje od porodice da to prvi put objavim“, kaže Sremac.
Četiri imena Rahele Ferari
Rođena kao Rosa Frojnd, ali je tokom Drugog svetskog rata u teškim uslovima života u okupiranom Beogradu uzela lažnu krštenicu za svoju majku Jevrejku u kojoj se vodila kao Nemica katoličke veroispovesti, a na osnovu toga i za sebe, u kojoj se zove Marija Frojnd.
„Sa tom lažnom krštenicom ona u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Beogradu postaje Marija Frojndal – pravoslavka, a nedelju dana kasnije se takođe u pravoslavnoj crkvi udaje za svog supruga, čuvenog umetnika Acu Stojkovića i postaje Marija Stojković. Sa takvim dokumentima kao Marija Stojković, Rahela će dočekati oslobođenje, ući će u novu administraciju, administraciju nove države i ona će administrativno do kraja života za državu ostati Marija Stojković“, objašnjava autor knjige.
Umetničko ime Rahela Ferari uzela je nakon smrti muža i nikada se više nije udavala.
Ipak, volja za životom nije je napuštala ni uz sve opasnosti i gubitke s kojima se suočavala.
„Rahela je zaista neverovatne stvari je radila, sve da bi sačuvala svoj život. Ni u jednom momentu nije izgubila ni volju, ni hrabrost. Nikad ne smemo odustati – to je neka poruka njenog života“, naglašava Sremac.
Iz bašte pravo na premijeru
U Srpskom narodnom pozorištu (SNP) u Novom Sadu Rahela je počela je da statira u sezoni 1930-31, a član pozorišta postaje 1931—32. godine. U vreme kada se SNP zvalo Pozorište Dunavske banovine, u ulozi dr Klotilde Vimern u Fodorovoj Maturi gledao ju je desetogodišnjak Jovan Ćirilov, ne sanjajući da će mnogo godina kasnije, 1985. godine, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu postati njen upravnik.
Delujući često iz drugog plana, u manjim ulogama, Ferari je svojom kreacijom nezgodnih gospođa izbijala u prvi red, piše u knjizi „Narodno pozorište Dunavske banovine“ dr Z. T. Jovanović. Jednogodišnje usavršavanje u Budimpešti ubrzalo je njen umetnički rast koji je došao do punog izražaja u Umetničkom pozorištu u Beogradu gde je 1940. godine angažovana sa suprugom Aleksandrom.
Važila je za glumicu izuzetne moći transformacije.
„Postoji jedna anegdota. Bila je premijera pozorišne predstave i sat vremena pred otvaranje, Rahela je bila u Grockoj i presađivala salatu. Stigla je 20 minuta pred početak predstave, pravo sa njive, onakva kakva mislite da može da bude, prašnjava do lakata. Oni su je pitali da li da otkažu predstavu, ali se ona za 15-20 minuta do početka potpuno transformisala od seljanke koja je sadila salatu u predstavnicu visokog britanskog društva, kakav je njen lik u toj predstavi bio“, kaže pisac.
Velika glumica i veliki čovek
U Novom Sadu je igrala veliki broj raznovrsnih uloga u domaćem i stranom repertoaru. Pre rata najzapaženije su njene epizodne uloge karakterno osobenih i ćudljivih ženskih likova. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu, takođe u raznovrsnom repertoaru, ostvarila je mnogo živopisnih ženskih likova, među kojima i majstorske realizacije: Paškove u „Ribarskim svađama“ Karla Goldonija, Ksenije u „Jegoru Buličovu“ i Vasilise u „Na dnu“ M. Gorkog, Zeleničke u „Rodoljupcima“ J. Sterije Popovića, i Sarke u „Ožalošćenoj porodici“ B. Nušića.
Iako je glumila još u „Skupljačima perja“, Rahela Ferari je filmsku slavu dosegla tek u poznom dobu nizom upečatljivih uloga, i to prvenstveno u filmovima „Grlom u jagode“, „Nacionalna klasa“, „Davitelj protiv davitelja“, „Hajde da se volimo 3“ i „Tango argentino“, i u serijalima „Kamiondžije“, „Metla bez drške“ i „Tesna koža“.
Povremeno je gostovala u pozorištu Atelje 212 i igrala na filmu i televiziji.
Privatno je bila osoba velikog srca, emotivna i humana i pomagala je izbeglice kako nakon Drugog svetskog rata, tako i tokom devedesetih godina.
