Ilija Rajšić mlad je iz podnožja Petrove gore i rodnog Korduna pristigao u Zemun, završio fotografski zanat i uključio se u rad izviđačke organizacije – tada su se zvali skauti.
Bio je maestro fotografije, na zadovoljstvo građana i predratnih skauta. Posle Drugog svetskog rata postao je poslovođa Foto-studija „Zenit” u centru Zemuna. „Zenit” je 1967. godine, zbog gradnje Robne kuće „Beograd”, iz tadašnje Ulice Maršala Tita premešten u tadašnju Štrosmajerovu, preko puta Komande vazduhoplovstva, a krajem osamdesetih, zbog gradnje banke, preseljen je u Karađorđevu ulicu.
Ilija Rajšić bio je dobar poslovođa, zaposleni su ga izuzetno poštovali – Toma, Mica… Spomenki je bio i kum na venčanju. Većina starijih Zemunaca i danas se seća njegovog karakterističnog pokreta rukom prilikom podizanja i vraćanja poklopca stare kamere tokom fotografisanja za lične karte i pasoše.
Turistički bum sedamdesetih povećava obim posla – građani donose filmove na razvijanje i izradu fotografija. Krajem svake školske godine fotografiše maturante zemunskih srednjih škola i organizuje izradu i postavljanje velikih panoa sa njihovim slikama koji su krasili izloge radnji u centru. Tu su se, na korzou, okupljali građani i maturanti, komentarisali i prepoznavali poznata lica.
Fotografije Ilije Rajšića privlačile su pažnju i opštinskih funkcionera, pa je dobijao zaslužena priznanja, naročito za foto-serije stare Železničke stanice Zemun, koja se nalazila u blizini današnjeg hotela „Jugoslavija”.
U studiju „Zenit” i na trotoaru ispred ulaza uvek je bilo mnogo mladih. To su bili njegovi izviđači. Posle razgovora sa starešinom, šetali bi korzoom i divnim kejom kraj Dunava. Zemunski izviđači zvali su ga Čika Ika. Bio je jedan od osnivača Odreda izviđača „Zemun” i njegov dugogodišnji starešina.
Mnoge je zainteresovao za fotografiju, pa su neki od njih postali veliki majstori tog zanata. Pedesetih godina, sa svojim predratnim drugarima – skautima i opštinskim aktivistima – organizuje mlade Zemunce, razvija im ljubav prema prirodi, obučava ih izviđačkim veštinama i organizuje letnje tabore širom tadašnje zemlje. Tako su mnoge srednjoškolce tih godina odvratili od političkih rasprava o Informbirou i, kako se govorilo, sačuvali ih od mogućih teških posledica, pa i Golog otoka.
Zahvaljujući uspešnom radu, Odred „Zemun” postaje decenijama najmasovnija organizacija mladih Zemunaca. Ne čudi što je Čika Ika i danas u sećanju mnogih. Posebno se pamte julska taborovanja kada je, uz osmeh, primao čestitke za rođendan, a potom uzvraćao poklonima koje je sam finansirao – čokolade i bombone za sve.
Bio je aktivan i u planinarskom društvu i u šah-klubu „Mladost”, čiji je bio i predsednik. Sarađivao je sa vatrogasnom „Maticom” i Komandom vazduhoplovstva. Kao predstavnik Odreda izviđača „Zemun” prisustvovao je važnim sastancima izviđačkog rukovodstva Beograda, ali i Srbije i Jugoslavije. Svi su ga pitali za savet, poštovali ga i voleli.
Bio je skroman, pošten, pravedan i vedar čovek, velikog entuzijazma i energije, iako krhke građe. Za dugogodišnji rad sa mladima dobio je brojna društvena priznanja, ali su mu najdraža bila dva izviđačka:
Zlatno odlikovanje „Zlatni javorov list sa zracima”, koje mu je dodelila Skupština Saveza izviđačkih organizacija Jugoslavije u Titogradu (današnja Podgorica) 16. decembra 1973. godine, kao istaknutom izviđačkom aktivisti.
Povodom 30 godina rada izviđačke organizacije u Beogradu, 6. decembra 1981. godine dobio je i „Plaketu sa poveljom Saveza izviđača Beograda”. Tom prilikom plaketu su primili i Odred izviđača „Zemun”, čiji je tada bio starešina, kao i njegovi saborci i naslednici: Momčilo Hadživuković, Nikola Bajić, Miroslav Jarić i Miroslav Govedarica Zec.
