Nedavno smo objavili članak o najhladnijoj zimi u Zemunu, a to je doprinelo da dva Zemunca podele sa nama priče iz tog vremena. Nikola i Vlado možda nisu svedoci tog snega i leda davne 1928-1929 godine. prošlog veka, ali priče se prenose sa kolena na koleno.
-„Ja ono što znam saznao sam iz priče mog pokojnog oca.
Mogu samo to što iz priče znam da ispričam, jer sam posleratna generacija i nisam svedok tih događanja. Imam neke porodične slike iz Zemuna sa snegom tokom zime tridesetih godina prošloga veka.
Reći ću dakle ono što znam…
Dakle ono što znam iz priče pokojnig oca je da je moj deda iz Beograda preko zaleđenog Dunava/Save preneo peć u Zemun za svoju kuću i porodicu.
Dal’ je ta peć bila jeftinija i bolja, dal’ se iste nisu proizvodile pa je zbog toga išao po peć u Beograd ne bi znao reći tačan razlog.
U svakom slučaju bio je te zime ,,žešći“ minus i svakako je to uradio iz preke potrebe. Otac mi je pričao i da kad sneg napada da su probijali tunele kroz isti kako bi izašli iz kuća, dakle smetovi su bili visoki. Otac mi je još pričao da se sličugalo (klizalo) po zaleđenom Dunavu i barama u Zemunu.
Eto to je moje neko saznanje i sećanje na očeve priče.“
(privatna arhiva) : Stric Otto i moj otac Petar jedne zime u Zemunu tridesetih godina prošloga veka
„Posedujem i dosta predratnih fotografija naročito što se tiče predratne avio-imdustrije u Zemunu, jer mi je deda radio u Zmaju i Ikarusu fabrikama aviona pre drugog svetskog rata, ali o tome nekom drugom prilikom. Pradeda je imao desetoro dece iz dva braka.Tako da ni ja nisam ukapirao najbolje ko je ko. Često se ponavljaju imena“ – s osmehom kaže Nikola Fuchs.
Još jednu priču podelio je i gospodin Vlado
-„Rado ću reći čega se sećam iz tog perioda mog detinjstva koje sam proveo u Gornjem gradu Zemuna. Tu negde u zimu 1961.-1962. ja sam imao 5-6 godina i sećam se vrlo dobro dve stvari: puno snega i velike hladnoće. Deci to nije smetalo, umotali bi se u što više odeće i čarapa i pravo u avanturu. U Šilerovoj ulici gde sam odrastao bilo je napadalo oko 1,5 m snega pa kola i kamioni nisu mogli da prolaze i mi smo lopatama na sred ulice kopali i pravili lavirinte, tvrđave, tunele i zemunice i tu se igrali rata, grudvali se, igrali žmurke i vije po ceo dan. Uveče bi skroz mokri dolazili kući. Čuli smo da je Dunav skroz zaledio pa smo se jedan dan prošetali do Dunava i iznenadili kad smo videli kako je on celom površinom bio pokriven ledom. Neki ljudi i momci su bili hrabri (ludi) pa su pešice prelazili preko zaleđene površine na drugu stranu. Ja i moje društvo nismo bili toliko hrabri već smo samo u plićaku cokulama kopali po ledu. Neobična ali istinita priča i lepo sećanje na deo detinjstva koje mnoga deca nemaju“- kaže nam sećajući se Vlado Končar.
