Zemun, kao granica između Turske i Austrije, bio je dugo mesto karantina u kome su svi oni koji su dolazili sa leve obale Save boravili određeno vreme kako bi se utvrdilo da li boluju od kuge ili neke druge zarazne bolesti koja je u tom trenutku kosila po Otomanskom carstvu. Istovremeno, bio je i mesto na kome su boravili razno razni srpski disidenti bežeći od sultana, vožda ili knjaza.I jedno i drugo bio je u jedno vreme i srpski prosvetitelj Vuk Stefanović Karadžić koji je upravo iz Zemuna knezu Milošu uputio pismo kojim je uzdrmao njegovu bezgraničnu vlast.
Usledio je odgovor kome se Vuk malo nadao.Srušeni snovi i život pomoću štapa i kanapaKada se 1829. godine Vuk St. Karadžić prevezao lađom iz Zemuna u Beograd, još uvek je gajio nadu da je Srbija na putu progresa. U peru je već imao srpski prepis Napoleonovog zakonika „Code Civil“, a sam je izabran za sudiju nahije beogradske. Bila su i to burna vremena kada je nizom hatišerifa zemlja napokon usmerena ka samostalnosti, prestonica prensena u Beograd, a do tada neorganizovano sudstvo ustrojeno prvim uredbama i zakonima.Godinu dana kasnije, reorganizacijom državne uprave, Vuk je postavljen na mesto Magistra beogradskog, praktično gradonačelnika. Za razliku od današnjih vremena kada je uloga gradonačelnika prvenstveno rešavanje komunalnih pitanja, Vuk je pored ove muke morao da obavlja dužnost sudije.
Srbi, poznati po tome da da vole da se tužakaju, iznosili su pred sud veliki broj slučajeva – od komšijskih čarki do krađa i ubistava. Kamen spoticanja bio je i Cvetko Rajović, prvi (tajni) policajac Beograda koji je voleo da rešava stvari na svoj način i bez dogovora za Vukom.Ne treba reći da je ubrzo pukla tikva, te se prosvetitelj, razočaran i rezigniran uputio u Zemun krajem godine. Tu je već boravila njegova porodica u jednoj kući u nekadašnjoj Lutrijskoj ulici (Preradovićevoj). Daleko od svakodnevnih gradskih sporova, planirao je da prione na rad na pisanju knjige u očekivanju austrijskog pasoša i povratka u Beč. Ubrzo se, ostavši bez pristojne apanaže koju je dobijao na mestu sudije i savetnika, našao u teškoj materijalnoj situaciji.Okršaj u karantinuRešenje je, naravno, bilo u traženju pomoći od knjaza. Prvo jedno, pa drugo, a onda i treće, Vuk je Milošu slao pisma sa molbom da mu se dodeli državna pomoć. Uvređen što ga je učenjak ostavio u nebranom grožđu, knjaz je ignorisao Karadžićeve vapaje i pozive u pomoć. Ovo je, naravno, podjednako naprasitog pisca još više iznerviralo, te je aprila 1832. godine uputio knjazu pismo od koga su mu se i uši zacrvenele.
U spisu koji je poznat kao „Pismo u pet tabaka“, Vuk je Milošu napisao sve ono što nije hteo ili smeo da mu kaže u lice – od njegovog bezočnog bogaćenja i kupovine imanja u Vlaškoj, preko samovolje, svevlašća, kršenja sloboda, korupcije. Bila je to otvorena objava rata najmoćnijem čoveku „s one strane Dunava i Save“ i spaljivanje svih mostova.Reakcija knjaza bila je u njegovom stilu. Avgusta iste godine u Zemun šalje trojicu svojih najodanijih ljudi – Aleksu Simića, Pantu Hadži-Soilu i starog Vukovog takmaca, Cvetka Rajovića. Mesto susreta bila zemunska parlatorija, prostorija namenjena za susrete turskih podanika i stanovnika karantina i Zemuna. U početku kulturno, a zatim sa sve više žara, Vuk i trojica predstavnika razmenjivali su međusobne komentare. Vremenom je razgovor prerastao u međusobno vređanje najsočnijim psovkama, od kojih su neke zabeležene i u Vukovim zbirkama. Naočigled zapanjenih posetilaca, situacija je za samo par minuta dospela do tačke ključanja i pretilo je da preraste u pravu tuču.
Kada je beogradska trojka videla da je Vuk u teškom rastrojstvu, prestala je sa napadima i povukla se preko reke. Cilj je, naime bio, da se pisac prikaže u najgorem svetlu. Uvređeni knjaz ide i dalje, te protiv Vuka vrbuje i kod upravnika zemunske varoši i kod predstavnika Rusije, kod kojih je prognanik zatražio pomoć. Ovaj naum je prošao, te je nekoliko meseci kasnije porodica Karadžić zamoljena da napusti Zemun. Samo par godina kasnije, tačnije 1839. godine, Vukovim putem krenuo je i sam knjaz. Zbačen sa vlasti i razočaran, uputio se u Zemun, a zatim. Vlašku na ona imanja zbog kojih mu je Karadžić zamerao. U narednim decenijama, ovaj dvojac će se miriti i rastajati u svađi, te će Vuk dobijati i gubiti srpsku penziju svakih nekoliko godina. Ipak, do kraja jedan drugome nisu zaboravili one uvrede iz 1832. godine. Šta više, konačni udarac zadaće Vuk Karadžić koji je za života napisao „Tajnu istoriju Miloševe Srbije“. Imao je samo jedan zahtev, da se spis ne otvara pre njegove smrti. Tako je i bilo sve do 1901. godine, kada je još jedom na svetlo izašla sva njegova gorčina skupljena u jednom davnom pismu upućenom u Beograd iz Zemuskog karantina.
011info.rs
