Soda voda i sodadžijski zanat pripada grupi zanata novijeg datuma. Razvio se sredinom 20.veka.
U Zemunu su se nalazili na ovim lokacijama:
Bakonja u Slavonskoj ulici i u Tošinom bunaru oko broja 40 je bila i kafana i radnja. Sodadzijska boce punjene su od 1 l , 2 l, 5 l.
U Zemunu je bilo na desetine sodadžija, na žalost gazirana pića su prinudila stare sodadžije da zatvore svoje radnje…
Jedno od poslednjih mesta u Zemunu a i u Beogradu je do pre godinu dve bilo u Slavonskoj ulici u Zemunu kod Bakonje.
Možda ima neko iz tog kraja ko zna da li sode još uvek ima…
Nema više ni one legendarne rečenice iz kafana: „Kelner kilo belog i sifon“.
Sodadžija, sodar ili klakerdžija je u prošlosti bio zanatlija koji je pod pritiskom obogaćivao običnu vodu ugljen-dioksidom. Da bi se dobila soda voda tj. gazirana voda. Ukus takve vode je bio veoma sličan današnjim jako gaziranim kiselim vodama.
Soda-voda se pakovala u sifonskim staklenim bocama na kojima je namontiran metalni mehanizam sa ručkom za sipanje koji pod pritiskom izbacuje soda-vodu. Voda na pritisak ručice teče u mlazu kroz cevčicu na sredini boce.
Pored soda vode „sodadžije“ su pravile i osvežavajuća pića dodavanjem ekstrakta i šećera pa se dobijao klaker, oranžada, i kabeza , korišćena najviše za ugostiteljske potrebe. Ovim pićima su se punile male flašice ili litarske boce sa specijalnim zatvaračem.
Soda voda se koristila za uklanjanje simptoma jake kiseline u stomaku, pravljenje špricera itd. Sifonske boce su se koristile po više puta, i kad bi se ispraznile nosile se kod sodadžije na ponovno punjenje.
