Najgora saobraćajna nesreća u istoriji Beograda se dogodila na vodi. Podivljali vetar prevrnuo preopterećeni brod „Niš“.
Toga dana ništa nije najavljivalo tragediju, jer je prepodne bilo izuzetno toplo i sunčano. U to vreme Beograd i Zemun su povezani Brankovim i Savskim mostom, te rečnim saobraćajem. Zbog radova na mostu u pristaništu je lađu čekalo mnogo više putnika nego inače.
Pedesetih godina propisi o prevozu se nisu poštovali kao danas, pa je na brod ušlo mnogo više ljudi. Koliko tačno to ni tada niko nije znao. Pretpostavlja se da je bilo oko 150 putnika. Rutinski zadatak za kapetana Ferdinanda Nobila je postao teška jednačina. Sve više se ljudi ukrcavalo na brod, u čemu ih niko nije sprečavao. Takođe, meteorološki izveštaj je najavljivao promenu vremena.
Da bi sprečio dalje opterećenje plovila, i da bi u Zemun stigao pre oluje, kapetan Nobilo traži od lučke kapetanije dozvolu da isplovi odmah. Prema redu plovidbe trebalo je da krenu u 13:30 i da u Zemun stignu 20 minuta kasnije. Kada su čuli obrazloženje, u kapetaniji daju kolegi odobrenje da se odveže sa pristaništa, na satu je u tom momentu bilo 13 časova i 7 minuta
Kako policija saopštava, sve do ušća plovidba je tekla normalno. Prvih petstotinjak metara lađa prelazi za samo 2 minuta, i nalazi se u visini današnjih splavova između keja i Velikog ratnog ostrva.
Oluja koju bi u Japanu nazvali „Božanski vetar“
Tada počinje da duva orkanski vetar, temperatura naglo pada, a sve zasipa i razbija grad veličine kokošijeg jajeta. Procenjuje se da je vetar duvao brzinom od 100, sa udarima do 130 kilometara na čas.
Kapetan Nobilo naređuje krmanošu Jovanu Gvozdiću da okrene brod pramcem u vetar, i da priđe što je moguće više kopnu. Obali su prišli toliko da su čak jednim krajem udarili u sprud. Ipak brodu nije bilo pomoći, veliki talas se prelio preko palube. Od siline udara vetra, brod se prevrnuo već u 13:12 časova, odnosno 5 minuta posle isplovljavanja.
Većina putnika je sa otvorene palube nagrnula u kabinu u trenutku kada su počeli grad i vetar. Sada je na kapetanu Nobilu i mašinisti Dušanu Jovanoviću bilo da polupaju prozore i otvore sve poklopce kako bi se što više ljudi izvuklo iz smrtonosne zamke.
Uprkos svemu brod je završio na dnu reke koja je na tom mestu bila duboka 14 metara.
Te 1952. Novi Beograd nije postojao, umesto keja i parka na mestu potonuća broda „Niš“ bila je pusta močvara. Kako je oluja naglo počela tako se isto naglo i primirila, i tek su onda alasi sa obale mogli da vide šta se desilo, te da krenu u pomoć. Spasilačke ekipe vojske i policije, kao i medicinski timovi sa VMA došli su na mesto tragedije oko 15 časova. Prvi ronioci su u jednoj od kabina broda pronašli leševe 55 davljenika.
Na kraju izveštaja stoji Vis Major
Kapacitet broda bio je 60 putnika, za ovu nesrećnu plovidbu prodato je 106 karata, procena kapetana i zaposlenih u luci je da se pre isplovljavanja ukrcalo još oko 40 osoba bez karte. Iz vode je izvučeno 127 žrtava. Zbog toga što se zbir mrtvih i preživelih ne poklapa sa procenom posade o broju ukrcanih, pretpostavlja se da je reka odnela još više života putnika koji nikada nisu pronađeni.
Istraga je oslobodila kapetana Ferdinanda Nobila odgovornosti, za nesreću je okrivljen redak meteorološki fenomen, odnosno kako u izveštaju zvanično stoji – Vis Major – viša sila. Danas je jasno da je do tragedije doveo splet okolnosti.
Pored vremena i propterećenosti broda, „Niš“ je prvobitno bio konstruisan kao parobrod. Posle rata izvršena je konverzija i na mesto teške parne mašine stavljen je lakši dizel motor. Ovo je poremetilo stabilnost broda.
Takođe, u to doba prilježno se radilo na uređenju priobalja. Iskopavane su velike količine zemlje i rečnog nanosa iz same obale, to je dovelo do formiranja vrtloga i virova. Zato je dubina na kojoj je potonuo „Niš“ bila toliko neobično velika.
telegraf
