Nekada je gotovo svaka ulica u Zemunu imala svog obućara, krojača, časovničara ili kujundžiju. Zanati su bili deo svakodnevnog života, a majstori su često bili poznati čitavom kraju. Danas su mnoge od tih radnji nestale, a sa njima polako odlazi i deo starog Zemuna.
Pre nego što su velike prodavnice, tržni centri i internet promenili način na koji kupujemo i popravljamo stvari, Zemun je imao snažnu zanatsku tradiciju. Za mnoge poslove nije se išlo u veliki servis – dovoljno je bilo svratiti do poznatog majstora iz komšiluka.
Stari zanati nisu bili raspoređeni nasumično, već su bili koncentrisani u istorijskom jezgru Zemuna, naročito oko Glavne i Gospodske ulice, Bežanijske, Cara Dušana i prostora oko Gardoša. Istorijski izvori navode da su Bežanijska, Muhar i Glavna bile važne trgovačko-zanatske zone.
Kako su izgledale te radnje?
Za razliku od današnjih lokala, zanatska radnja je često bila deo same kuće. U prizemlju, prema ulici, nalazila se radionica ili mali lokal, dok je porodica živela iznad ili iza radionice, u dvorišnom delu. Takva organizacija posebno je karakteristična za staro zemunsko jezgro.
Izlog često nije bio veliki i moderan kao danas. Majstor je bio „reklama“ svoje radnje. Na vratima ili iznad njih stajao je naziv zanata, a kroz prozor se moglo videti kako radi.
Obućar – kada se obuća popravljala, a ne bacala
Stariji Zemunaci dobro pamte male obućarske radnje u kojima su se menjali đonovi, popravljale potpetice, šili kaiševi i popravljala obuća koju danas mnogi jednostavno zamene novom.
Obućar je morao da bude pravi majstor svog zanata. Od jednog para cipela često se tražilo da traje godinama, pa je popravka bila sasvim uobičajen deo svakodnevnog života.
Krojač i šnajder – svaka garderoba imala je svoju priču
Krojačke radnje bile su posebno važne. Haljina, kaput ili odelo nisu se kupovali samo u prodavnici – često su se šili po meri ili prepravljali tako da odgovaraju vlasniku.
Krojači su sužavali pantalone, menjali rajsferšluse, skraćivali rukave i prepravljali garderobu koja bi danas verovatno završila u kontejneru.
Za mnoge porodice postojao je i „njihov“ krojač kome su godinama verovali.
Časovničar – majstor preciznosti
Časovničarske radnje nekada su bile nezaobilazne. Sat se čuvao, popravljao i često nasleđivao.
Časovničar je morao da poznaje mehanizme, da radi precizno i strpljivo, jer je i najmanji deo mogao da odluči da li će sat ponovo proraditi.
Danas, kada su mobilni telefoni postali naši satovi, potreba za ovim zanatom znatno je manja.
Kujundžija – zanat koji je tražio znanje i strpljenje
Među zanatima koji su nekada bili deo gradskog života posebno mesto zauzimali su kujundžije – majstori koji su izrađivali i popravljali predmete od plemenitih metala.
Njihov posao zahtevao je veliko umeće, preciznost i iskustvo. Sitni popravci nakita, izrada ukrasa i obrada metala bili su poslovi koji su se poveravali iskusnim majstorima.
Ključar, graver, kožar…
Stari Zemun pamti i brojne druge male zanatske radnje – ključare, gravere, kožare, krznare, tapetare i majstore koji su popravljali predmete koje danas često zamenjujemo novim.
Posebno su bili važni tapetari. Stari nameštaj nije se olako bacao. Stolica, fotelja ili kauč često su dobijali novo platno i novu priliku da još godinama budu deo doma.
Zašto zanati nestaju?
Promenio se način života. Industrijska proizvodnja omogućila je da mnoge stvari budu jeftinije i dostupnije, dok su veliki lanci i internet promenili navike kupaca.
Problem je i to što je sve manje mladih koji žele da nastave porodični zanat. Za mnoge od ovih poslova potrebno je više godina učenja i iskustva, a mladi se sve ređe odlučuju za zanimanja koja zahtevaju takav put.
Ipak, zanati nisu samo posao. Oni su deo identiteta jednog grada.
A Zemun ih je imao mnogo.
Možda se neki od tih starih zanata još uvek mogu pronaći u nekoj maloj radnji, iza skromnog izloga, gde majstor i dalje svakog dana otključava vrata i radi posao koji je naučio od prethodne generacije.
