Zima u Zemunu ima poseban ritam i tišinu koju je teško pronaći drugde u Beogradu. Kada prvi mraz stegne kaldrmu Gardoša, a Dunav se umiri pod sivim nebom, čitav kraj poprima gotovo filmsku atmosferu. Zemun tada ne žuri — on se povlači u sebe, diše sporije i nudi toplinu na drugačiji način.
Šetnja Zemunskim kejom zimi otkriva lice grada bez letnje vreve. Brodovi su usidreni, galebovi glasniji nego ljudi, a rečna magla često briše granicu između vode i neba. U tim trenucima, Dunav izgleda kao da čuva stare priče — o trgovcima, ribarima i putnicima koji su ovuda prolazili vekovima.
Stari deo Zemuna, sa svojim uskim ulicama i kućama pastelnih fasada, zimi deluje još intimnije. Dim iz dimnjaka, svetla u prozorima i miris kafe koji izlazi iz malih kafana stvaraju osećaj doma, čak i za prolaznika. Kafana tada nije samo mesto za piće, već utočište od hladnoće, gde se razgovori vode tiše, a vreme kao da sporije prolazi.
Posebnu čar ima Gardoš pod snegom. Kula Milenijum, obavijena zimskim vazduhom, stoji kao nemi čuvar grada. Sa njenog vrha pogled puca na zaleđeni ili magloviti Dunav i Novi Beograd u daljini — kontrast starog i novog, mirnog i užurbanog.
Zima u Zemunu nije spektakularna u klasičnom smislu. Ona je suptilna, tiha i pomalo setna. Ali upravo u toj jednostavnosti leži njena lepota. To je zima za duge šetnje, tople čajeve, sporije misli i osećaj da grad, makar na kratko, pripada onima koji umeju da ga slušaju.
