Zoran Ž. (73) je prošle nedelje ubio suprugu Vlatku Ž. (71) u Zemunu, a zatim je presudio i sebi. Kako su ispričale komšije i porodica, u pitanju je bila njihova zajednička želja, a sumnja se da je razlog taj što je Vlatka bila teško bolesna. Ovaj slučaj okarakterisan kao „ubistvo iz samilosti“ ili „ubistvo iz milosrđa“ otvorio je pitanja: Kako Zakon u Srbiji gleda na ove slučajeve, šta je to eutanazija i gde je ona dozvoljena?
Eutanazija i ubistvo iz vatrenog oružja, kao u ovom slučaju, i pored pristanka žrtve, nije ista stvar – Zakon u Srbiji ne priznaje eutanaziju, ali kada je reč o ubistvu, postoji krivično delo „ubistvo iz samilosti“. Sa druge strane, eutanazija je u pojedinim državama legalizovana i radi se u posebnim uslovima. Poslednja država koja je uvela eutanaziju je Portugal i time je postao šesta zemlja Evropske unije koja dozvoljava taj postupak.
Zakon precizira da će ljudima biti dozvoljeno da traže asistiranu smrt u slučajevima kada su „u situaciji intenzivne patnje, imaju definitivne ekstremne povrede ili ozbiljnu i neizlečivu bolest“. Zakonom je propisano da postoji dvomesečni razmak između prihvatanja zahteva i samog postupka, dok je psihološka podrška obavezna.
Svaka zemlja je u skladu sa nekim svojim propisima i stavovima donela zakone i usvojila određene oblike na koji način lekari asistiraju u tom procesu i tako ispunjavaju prava pacijenata.
Eutanazija je dozvoljena u Holandiji, Belgiji, Španiji, Luksemburgu, Kanadi, Kolumbiji, australijskoj državi Viktoriji i na Novom Zelandu, dok je u Švajcarskoj moguće samoubistvo uz pomoć.
Kako u Srbiji eutanazija nije legalizovana, ono što je najpribližnije tome jeste član Zakona koji se odnosi na ubistvo iz samilosti, a kazna za njega jeste manja u odnosu na druge oblike ubistva, osim za ubistvo iz nehata, za koje je zaprećena ista kazna u trajanju od šest meseci do pet godina.
– Ko liši života punoletno lice iz samilosti zbog teškog zdravstvenog stanja u kojem se to lice nalazi, a na njegov ozbiljan i izričit zahtev, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina – navodi se u Krivičnom zakonu.
Kako za „Blic“ objašnjava advokat Jugoslav Tintor, kod eutanazije nije u pitanju nehat, te se ne može okarakterisati kao krivično delo ubistvo iz nehata.
– Kod ubistva iz samilosti, gde je motiv da ublaži drugome patnju i muke, zakonodavac propisuje kaznu u ravni krivičnog dela ubistvo iz nehata, što daje reč o jednom privilegovanom obliku krivičnog dela. Zakonodavac prepoznaje te situacije, jer da nije propisano delo ubistvo iz samilosti, bilo bi reči o ubistvu, za koje je zaprećena kazna zatvora od 5 do 15 godina – objašnjava advokat Jugoslav Tintor.
Kako on objašnjava, za krivično delo ubistvo iz samilosti gde je zaprećena kazna zatvora do pet godina, osuđeni bi mogao da dobije i uslovnu osudu.
– Kada je reč o krivičnom delu ubistvo, za koje je zaprećena kazna od 5-15 godina zatvora, zakon kaže da se kazna za krivično delo gde je minimum pet godina zatvora, kazna može ublažiti do 3 godine – objašnjava advokat.
Kako navodi, zakonodavac je prepoznao da to nije pravično u određenim situacijama. Kada je reč o ubistvu iz samilosti, najvažniji je momenat dokazivanja, da su okolnosti situacije zaista takve da je neko lišen života kako bi se lišio neizdržive patnje.
Tu je stvar dokazivanja, ako imate na primer nekoga na aparatima gde mu je od strane lekara konstatovano da je u komi sa neizvesnom situacijom ili situacije teške bolesti i patnje kroz koje prolaze ljudi. Potrebno je da postoje dokazi o medicinskom stanju. Sud bi procenjivao u svakom konkretnom slučaju, bilo bi veštačeno od strane veštaka – objašnjava naš sagovornik.
Dokle god osoba koja je lišena života je u stanju u kojem može da se leči, osumnjičeni ne može da se pozove na to da je želeo da je liši patnje. Takođe, nedokazivo je da je osoba tražila od nekoga da je ubije, a nakon što je pokojna, sve se svodi samo na reč izvršioca.
U Srbiji je bilo reči o uvođenju eutanazije, to jest prava na dostojanstvenu smrt, ali se ona svela samo na Nacrt građanskog zakonika, koji do sada nije ušao u procedure usvajanja.
U konkretnom slučaju iz Zemuna, da je muškarac koji je ubio svoju suprugu preživeo, morao bi da dokaže da je njegova supruga zaista bila u teškom zdravstvenom stanju, za koje praktično nema leka, kao i da je on nju lišio neizdržive patnje.
