U starom delu Zemuna, među uskim kaldrmisanim ulicama i kućama sa baroknim fasadama, kruži priča koju retko ko priča glasno. Kažu da se noću, kad Dunav utihne, vreme tu ne ponaša baš kako bi trebalo.
Kula koja pamti više nego što bi smela
Na brdu Gardoš kula. Danju je to samo vidikovac. Noću — druga priča. Stari Zemunci tvrde da se ponekad, oko 2:17 posle ponoći, iz kule vidi svetlo koje ne dolazi ni iz jedne prostorije. Svetlo pulsira, kao da neko iznutra daje znak.
Jedan ribar je, navodno, pre dvadesetak godina odlučio da proveri. Popeo se uz stepenice, ali kako je stigao do vrha — čuo je korake iza sebe. Spore. Teške. Kao vojničke čizme. Okrenuo se — niko. Kad se opet okrenuo ka prozoru, Dunav nije bio tu. Umesto njega, video je stari kej, drvene brodove i vojnike u uniformama iz Austro-Ugarske.
Treptaj — i sve je nestalo. Bio je ponovo u sadašnjosti.
Kaže da je sat koji je nosio tada stao. I nikad više nije proradio.
