U jednoj uskoj ulici ispod brda Gardoš, nedaleko od Gardoš Tower, postoji kuća koju stariji Zemunci zovu „kuća sa zatvorenim prozorima“. Čudno je to što su svi prozori zazidani iznutra — ali spolja izgleda kao da neko i dalje živi tu. Ponekad se, kažu, vidi zavesa kako se pomera.
Legenda kaže da je početkom 20. veka tu živela porodica trgovca koji je nestao jedne zime. Otišao je navodno do Dunava i nikada se nije vratio. Posle toga, njegova žena je počela da tvrdi da ga čuje kako ulazi noću — koraci po hodniku, škripa vrata, čak i kašalj iz sobe na spratu.
Komšije su mislile da je poludela. Onda su jedne noći i oni čuli isto.
Nekoliko dana kasnije, žena je zazidala prozore iznutra. Rekla je da „ne želi da ga pusti napolje kad se vrati“. Posle toga niko je više nije video. Kuća je ostala zatvorena.
Godinama kasnije, grupa klinaca je pokušala da uđe kroz polomljena vrata. Unutra je, kažu, bilo hladnije nego napolju. Prašina svuda — osim jedne staze kroz hodnik, kao da neko redovno prolazi. Staza je vodila do vrata na spratu.
Vrata su bila zaključana.
Ali iznutra se čulo lagano lupkanje. Tri puta. Pauza. Pa opet tri puta.
Klinci su pobegli. Sutradan su se vratili sa starijim komšijom. Vrata su bila otvorena. Soba prazna. Jedini predmet unutra — stara stolica okrenuta ka zidu.
Na zidu, kažu, ogrebotine kao da je neko noktima ispisivao linije. Uvek po tri.
I danas ljudi koji prolaze noću tvrde da ponekad čuju tiho lupkanje iznutra. Tri puta.
Niko ne pokušava da odgovori.
