Mogućnost da “preko žice” završe neke važne poslove doneo je pravu revoluciju u beogradskim životu tokom tridesetih godina 20. veka. Kas konja postao je prespor naspram impulsa kroz žicu. Što je započeto telefonom, završava se “u trku“.
Kada danas listamo imenike iz tog vremena, po važnim telefonima možemo da mnogo bolje razumemo šta je za Beograđane u tom trenutku bilo zaista bitno. Slika koju odaju požutele stranice ovih nekad izuzetno važnih knjiga, precizan je i bogat prozor u prošlost Beograda, i život kakav su vodili naši preci.
Ono što je nekada bilo važno, a danas na svakodnevni život nema više nikakvog uticaja jeste – plovidba. Tako je jedan od važnih telefona bio upravo onaj Agencije rečne plovidbe.
Naravno, usijani su bili i telefoni železničke stanice. Ali, zanimljivo je, naprimer, da je i svaka taksi stanica imala svoj broj, pa taksi na poziv ima, zapravo, stoletnu istoriju u Beogradu.
U to vreme već uveliko rade hitne službe sa dežurnim telefonima – žandarmi i vatrogasci. Ali, nije postojala hitna pomoć u današnjem obliku. Jedan broj bio je za “stanicu za spasavanje i brzu pomoć”. U stvari, to je bilo ono što je danas u nekim državama broj “112”, a i u Beogradu se tridesetih, da kažemo, lako pamtio, jer je bio – “23456”.
Ali, zašto ne “12345”? Pa, zato što su iz nekog, najverovatnije tehničkog, razloga svi brojevi u Beogradu tada počinjali su cifrom “2”.
Naravno, među važnim telefonima bili su i porodilište, bolnice i razne ambulante. U Beogradu je bilo i mnogo privatnih apoteka, čija su dežurstva bila podeljena po grupama.
Preko telefona mogli ste da šaljete i telegram, kao i danas. Takođe, mogli ste da naručite i buđenje. Kakav je to, tek, bio luksuz!
U sistemu tadašnje telefonije postojao je jedan koncept koji je iščezao – “glavni telefon“. Da biste stupili u vezu s centralom bilo je dovoljno da okrenete samo 7 ili 8.
Ali, pozvati nekoga u Zemunu bilo je malo komplikovanije. Prvo ste morali da stupite u kontakt sa zemunskom centralom, pozivom na “411”, pa da potom diktirate željeni broj telefonistkinji.
Zemunac bi morao da pozove svoju centralu i da telefonistkinji kaže “Molim Beograd”, a onda da pričeka dok ne čuje glas s druge strane Save koji kaže “Beograd”. Potom izdiktira broj i nastavlja razgovor sa željenim sagovornikom.
Ali, pretplatnik nije mogao sam da prekine vezu! On je morao da okrene ručicu induktora, što je znak u centrali da je razgovoru došao kraj.
Zanimljivo je da se posao telefoniste već u samom uputstvu definiše u ženskom rodu. Tako je uvek mogao da se čuje samo ženski glas kad se pozove glavni telefon.
“Pomoću telefonskog imenika najnovijeg izdanja treba ustanoviti tačno broj koji se želi pozvati” – dakle, nema “tuc-muc” ni “Pera Perić”. Telefonistkinja je svoje brze prste pripremila za tačne instrukcije.
“Vezu uspostavljati onim redom brojaka (cifara) kako je štampan u imeniku”
“Brojčanik okretati dogod prst ne udari o nepomičnu kukicu i ne ubrzavati vraćanje brojčanika prstom”
“Sa biranjem naredne brojke (cifre) čekati dok se brojčanik ne vrati u položaj mirovanja”.
“Za vreme razgovora ne dirati u viljušku aparata, jer se time veza sa centralom odmah prekida, a inače udaranjem po viljušci aparat se oštećuje”.
Ovo su zanimljiva pravila koja su bila bitna za sve one koji su sa ovom novotarijom bili nestrpljivi. Ali, zapravo, za većinu Beograđana važila su sve do 21. veka, budući da se tehnologija nije bila suštinski promenila do digitalizacije!
Ipak, i danas, posle svih tehnoloških koraka koje smo napravili, i dalje važi jedno staro pravilo: za međugradske razgovore najpre se “okreće” nula.
A da li ste znali da je telefon mogao i da postane smrtno opasan?!
U imeniku stoji i sledeće upozorenje:
“Za vreme grmljavine može upotreba telefona biti opasna po život, pa se u to vreme ne treba služiti telefonom niti odgovarati na poziv”, stoji u napomeni uz odricanje od odgovornosti za posledice.
Jer, gole žice razapete po banderama zaista jesu predstavljale rizik od udara groma. Smrtonosna struja bi se tada lako širila kroz žice i stizala do svakog doma koji koj se nađe na putu.
