Padao je grad neverovatne veličine, veći nikad u životu nisam video. Ljudi koji su oko mene plivali odjednom bi jauknuli i nestajali pod vodom. Naleteo sam na šešir jednog od tih nesrećnika, natukao ga na glavu i nastavio da plivam do Nebojšine kule. Kada sam isplivao pomagao sam vojnicima da izvlače preživele“, ovim rečima je porofesor geografije u penziji iz Zemuna Mihailo Miša Grkinić, opisao tragediju „Dunavskog Titanika“, odnosno, broda „NIš“, koji je usled nevremena završio, 9. 9. 1952. godine, u dubinama Dunava između Velikog ratnog ostrva i Kule Nebojše. Broj žrtava, nikada nije tačno utvrđen i ide preko stotinu života.
Tog 9. septembra 1952. student geografije iz Zemuna Mihailo Miša Grkinić obećao je mami da će stići na ručak. U beogradskom pristaništu u zadnji čas se ukrcao u brod „Niš“ i u gornjem salonu sreo razrednu iz gimnazije Emiliju Katić. Pričao joj je o ispitu iz meteorologije i u šali rekao da će biti nevreme. Istog trena brod je zahvatila nezapamćena oluja u kojoj se utopilo više od 100 ljudi. Sat koji je toga dana nosio na ruci Miša Grkinić nikada nije popravio.
Kobna odluka kapetana broda
Penzionisani profesor geografije Zemunske gimnazije danas je jedan od retkih živih svedoka najveće nesreće u istoriji srpskog brodarstva. Kao dobar plivač Miša je nekako doplivao do Nebojšine kule, a profesorku Katić spasao je pionirski instruktor Vasa koga je ona prethodne godine oborila na popravnom ispitu.
Zbog popravke mosta interesovanje za redovnu brodsku liniju Beograd-Zemun bilo je značajno veće nego inače. Tog kobnog septembarskog dana zvanično je prodato 106 karata, ali veruje se da je u momentu nesreće na brodu bilo blizu 150 ljudi (tačan broj nikada nije utvrđen). Videvši da se sprema nevreme kapetan Ferdinand Nobilo je od dežurnog službenika zatražio i dobio odobrenje da ranije krene za Zemun.
Odlučio sam da krenem ranije zbog toga što su putnici stalno dolazili na brod, da ga tako ne bih preopteretio – izjavio je Nobilo posle nesreće (Politika, 10. septembar 1952.)
Prema saopštenju policije „Niš“ je krenuo iz Beograda u 13 časova i sedam minuta, do ušća je plovio normalno, a onda su ga zahvatili jaka kiša, grad i vetar koji je duvao brzinom većom od 100 kilometara na čas. Kapetan je naredio krmanošu da okrene pramac prema vetru i brod približi obali, ali svaki manevar je bio uzaludan. Od siline vetra u 13 časova i 12 minuta brod se preturio i potonuo na dno reke na dubinu od 14 metara. Potraživši zaklon od kiše gro putnika je u tom trenutku bilo zarobljeno u utrobi broda – u brodskom salonu.
Spasonosni šešir
U odnosu na zvanično vreme nesreće sat Miše Grkinića stao je nešto ranije – u 13 časova i devet minuta. Uspevši da iskoči počeo je da pliva prema Nebojšinoj kuli ali se zbog guste magle obala uopšte nije razaznavala.
Padao je grad neverovatne veličine, veći nikad u životu nisam video. Ljudi koji su oko mene plivali odjednom bi jauknuli i nestajali pod vodom. Naleteo sam na šešir jednog od tih nesrećnika, natukao ga na glavu i nastavio da plivam do Nebojšine kule. Kada sam isplivao pomagao sam vojnicima da izvlače preživele – seća se Miša Grkinić koji se nakon brodoloma kući u Zemun vratio tek oko pola šest popodne i to opet brodom. Tek tada, kad su ga posetile kolege sa studija, shvatio je šta se zapravo desilo i doživeo šok – rekao je on, a pisao Blic 2010. godine.
Na brodolomnike koje lađa nije odvukla u ponor, tada se sručio grad veličine kokošjeg jajeta. Ledenice su ljudima bukvalno razbijale glave. Bez svesti, nestajali su u rečnim talasima. A onda je bes prirode utihnuo naglo, baš kao što je i došao. Oni koji su bili sa čamcima u blizini, pohitali su u pomoć preživelima.
blic
