Рахела Ферари (Земун, 27. август 1911 — Београд, 12. фебруар 1994) је била српска филмска и позоришна глумица јеврејског порекла.
Рођена је као Бела Рохел Фрајнд 27. августа 1911. године у Земуну. Од 1930. до 1940. године је радила је у Српском народном позоришту у Новом Саду, а од 1940. до 1941. у Уметничком позоришту у Београду. У једној анкети прве године свог живота овако је описала: „Моја младост, то је земунска периферија. Детињство без играчака, без ичега. Изађем на улицу, идем уз плот, чучнем и посматрам – мраве! Ту се развијала моја машта: сама сам себи причала приче, измишљала их о тим мајушним мравима, те они сад иду кући, сад се шетају, трче, набављају храну, а ја сам се играла с њима – правила им разне препреке. Ставим травку да им препречим пут, или направим мост, или их скренем у другу страну. Било је то моје мало позориште дизнијевског типа – мрави су били моји мали глумци а ја свемоћни редитељ.“ У Српском народном позоришту (СНП) у Новом Саду Рахела је почела је да статира у сезони 1930-31, а члан позоришта постаје 1931—32. године. У време када се СНП звало Позориште Дунавске бановине, у улози др Клотилде Вимерн у Фодоровој „Матури“ гледао ју је десетогодишњак Јован Ћирилов, не сањајући да ће много година касније, 1985. године, у Југословенском драмском позоришту постати њен управник. Делујући често из другог плана, у мањим улогама, Фераријева је својом креацијом „незгодних“ госпођа избијала у први ред, пише у књизи „Народно позориште Дунавске бановине“ др З. Т. Јовановић. Једногодишње усавршавање у Будимпешти убрзало је њен уметнички раст који је дошао до пуног изражаја у Уметничком позоришту у Београду где је 1940. године ангажована са супругом Александром Стојковићем. За време Другог светског рата није играла. Од 1945. до 1947. године је поново наступала у Новом Саду. Од оснивања Југословенског драмског позоришта, 1947. године, била је првакиња тог позоришта. У ЈДП је остварила је много мајсторских креација – од Пашкове у „Рибарским свађама“, Сарке у „Ожалошћеној породици“, до легендарне Аксиње у „Јегору Буличову“.
У Новом Саду је играла велики број разноврсних улога у домаћем и страном репертоару. Пре рата најзапаженије су њене епизодне улоге карактерно особених и ћудљивих женских ликова. У Југословенском драмском позоришту, такође у разноврсном репертоару, остварила је много живописних женских ликова, међу којима и мајсторске реализације: Пашкове у „Рибарским свађама“ К. Голдонија, Ксеније у „Јегору Буличову“ М. Горког, Василисе у „На дну“ М. Горког, Зеленичке у „Родољупцима“ Ј. Стерије Поповића, и Сарке у „Ожалошћеној породици“ Б. Нушића.
Повремено је гостовала у познатом позоришту „Атеље 212“ и играла на филму и телевизији. Била је удата за глумца Александра Стојковића. Удајом је променила и име, и презиме у Марија Стојковић да би након мужевљеве смрти узела уметничко име Рахела Ферари. Никада се више није удавала. Умрла је у Београду 12. фебруара 1994. године и сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
На обали Дунава у Гроцкој својим рукама је изградила кућу, косила траву, садила воће, орала… Једном је чак купила 500 пилића. „Сви су се чудили, а нама је било весеље што су тако мали“, причала је. Жена за коју је Гојко Шантић у зборнику „Апостоли глуме“ написао да „маестрално мири и спаја реализам са својим бизарним, гротескним симболизмом“, ван позоришта је уживала у улози обичног човека који се радује малим стварима.
По многима једна од најбољих југословенских карактерно-комичних глумица после Другог светског рата, Рахела Ферари је за живота окићена највећим друштвеним признањима – добитник је Октобарске, Стеријине, Седмојулске и награде „Добричин прстен“. У серији Велики српски глумци, Поште Србије су 2007. издале марку с њеним ликом, у Израелу је уврштена у светски алманах „Ко је ко у свету Јевреја“, а једна улица у Падинској скели носи њено име.
Иако је глумила још у „Скупљачима перја“, Рахела Ферари је филмску славу досегла тек у позном добу низом упечатљивих улога („Грлом у јагоде“, „Национална класа“, „Танго аргентино“). Тако су Чус Лампреав, која глуми у Алмодоваровом филму „Врати се“, критичари назвали „шпанска Рахела Ферари“, а панкери из Бањалуке свом су бенду дали њено име. О њеном животу, нарочито током Другог светског рата, направљена је представа „Рахелина кутија“
