Četiri čelične spirale bez gelendera spuštaju se u ponor dubok 25 metara. Svaki korak je rizik. Sa golih kamenih zidova curi vlaga. Vazduh miriše čudno i sve ga je manje što smo dublje pod zemljom. Sada razumem na šta je vodič mislio kada je rekao da tajni hodnik podseća na put za pakao.Na dnu podzemnog lavirinta granaju se hodnici. Onaj ispred nas se naglo spušta dalje u dubinu. Zatrpan je, ali beli krug lampe osvetljava sitne oči koje nepomično gledaju u nas iz mraka. Čuju se pokreti u tami. Sve je puno žaba.
Tajnim hodnikom stigli smo do Dunava. I jedne sudbine.- Ove hodnike podno vile Vukojčić u Zemunu napravio je njen vlasnik Živojin sa sinom Dragim tridesetih godina. Bio je bogataš, tekstilni tajkun svog vremena. Ovde je, navodno, krio ogromne bale materijala. Da li za prodaju ili za šverc, možemo da nagađamo. Za šta god da ih je koristio, na kraju su mu spasli život – priča moj vodič, antropolog Miodrag Simović, i otkriva tajnu koja je godinama ležala zaboravljena tik uz obalu Dunava na batajničkom putu.
Kada je posle Drugog svetskog rata vojska došla da uhapsi bogatog industrijalca Vukojčića, on je predložio oficirima da ga ne hapse u gaćama, da sačekaju da se obuče i ode kao gospodin. Pristali su. Komandir voda je ušao sa njim u kuću. Čekali su, čekali. Na kraju su vojnici shvatili da ih predugo nema i uleteli u vilu. Zatekli su beživotno telo svog kolege i stepenište koje je vodilo do Dunava. Bilo je prekasno. Vukojčić se sjurio u ovaj tajni hodnik na kraju koga ga je čekao čamac, uspeo je da pobegne i na kraju se dokopao Brazila gde se, sposoban kakav je bio, ponovo obogatio.
Kuća je kasnije postala restoran, a legenda kaže da je Vukojčić svake godine slao čestitku na ovu adresu, naslovljenu sa: „Onome ko živi u mojoj kući“ – prepričava Simović legendu koja se prenosila sa kolena na koleno, sa vlasnika na vlasnika.Sećanje je zatpalo vreme, hodnike odroni, ali kao da je kuća tražila da tajna ne umre sa njom. Na vrhu stepeništa čekao je novi vlasnik Svetomir Stojanović.
Kao mladić u dvadesetim godinama ovde sam svirao harmoniku. Vila je tada pretvorena u restoran „Dunav“ u koji su često dolazili uticajni političari. Bila je zavučena, idealna za sastanke koje ne želite da drugi čuju. A ja sam svirao i slušao. Znao sam za tajni prolaz i priču koju sa sobom nosi.
Restoran je propao kao i država koja ga je uzela, a vilu je držao ko je stigao, dok na kraju nisu ostavili da ovako divna zgrada postane ruševina. Ova kuća je našla mene koliko i ja nju. Zatekao sam je u jezivom stanju, toliko zaraslu u korov da sam prvo morao da platim da raskrče šiblje da budem siguran da je to zapravo kuća moje mladosti. Čim sam ugledao stara drvena vrata znao sam da nema greške. Verujem u sudbinu. Kupio sam je. Sada je restauiram. Pretvoriću je u restoran, ali hodnike neću srušiti, sačuvaću ih kao atrakciju – kaže Stojanović.
Vilu „Vukojičić“ je, prema evidenciji 1978. godine, od pukovnika UDBE otkupilo preduzeće „Central“. Posle toga, jugoslovenski mediji pišu da su speleolozi predvođeni dr Predragom Đurovićem sišli u kuću i zatekli električne instalacije, ali i neobičan grafit: „Kada padne noć i zvezde se pojave, ovo će biti moja poslednja noć“, napisao je neko na hrapavim podzemnim zidovima, uz datum 16. decembar 1950. godine. Misterija tih reči i danas je živa dok izlazimo iz kuće pravo na reku, više od 60 godina kasnije, u vrelo beogradsko jutro.
Kurir