Kao čovek tišine, ali nipošto nemušt čovek, Albahari ispisuje svoje priče koje kao da stanuju negde izvan istorije, ili barem u dobrom zaklonu od nje, ali i romane čiji protagonisti od istorije, od politike, od toksične kulture ljudskog nasilja i zla, trpe neposredno i posredno a neizlečivo, u ratu i miru, na trusnom Balkanu ili u bogatoj, postistorijskoj Kanadi.
Ako mene pitate, David Albahari je napisao sve priče sveta.
Dobro, nije ih sve napisao, ali one koje nije napisao, preveo je. A one koje nije ni preveo, sakupio je, spakovao ih u kutiju olovnih slova i tako ih otkrio jednom beskrajno radoznalom, a još tako neznavenom četrnaestogodišnjaku koji je te već pomalo nadstvarno davne 1979. kupio dvobroj 26-27 čačanskog Gradca “Savremena svetska priča”. Tri godine docnije, i dvotomnu knjigu istog naslova. Ali, u te tri godine postaću pomalo već neko drugi, a sve je dobrim delom započelo od onog Davidovog Gradca, od tog čuda, od tog otkrovenja: bar za četiri petine pisaca iz njegovog izbora nikada do tada nisam čuo (a i kad bih, i gde, od koga?), svetovi i poetike o kojima nisam ni sanjao otvorili su se preda mnom. Tri godine kasnije, mnogi od njih biće uveliko “moji pisci”. Bio je to nekovrsni kvantni skok, ono što se u razvoju i sazrevanju čitaoca dešava kada se susretne s nečim uistinu velikim i važnim. Zato i danas verujem, mislim, znam, da je sve te priče na srpskom napisao David Albahari iako su ih na svojim jezicima napisali neki drugi ljudi.
Razume se, čuo sam i znao sam da osim celokupne svetske, Albahari piše i vlastitu, ličnu književnost. I razume se da sam odmah poželeo da je upoznam. Ta (znati)želja više nikada nije prestala, od Porodičnog vremena do Pogovora, izduravši kroz sve promene, i piščeve i čitaočeve.
Upravo tokom osamdesetih, u mojoj formativnoj deceniji, David se Albahari (ne čineći ništa na svojoj “društvenoj promociji” koje, strogo gledano, nikada uistinu nije ni bilo) potvrđuje kao pisac ogromnog uticaja a opet “neuhvatljiv” za potencijalne epigone, kao nenametljiv uzor nekolikim književnim naraštajima, kao istrajni ataše svetske književnosti u njenom autentičnom značenju i smislu, kao znalac i prevodilac, kao zagovornik, ne naposletku, rokenrol kulture u vreme dok je ona još u poluilegali, mada danas njene najvrednije delove prepoznajemo baš kao najsnažnije kreativne dosege jedne epohe. Poput vremena “novog talasa” u kojem i tihi Zemunac sudeluje na svoj način, recimo kroz priređivanje dragocenog almanaha Drugom stranom ili kroz šašavi multimedijalni kalambur Fras u šupi: prvo nastaje Albaharijeva zbirka priča s tim nazivom, potom pesma Miloša Komadine, pa “stvar” Električnog orgazma i kultna emisija Radija Studio B koju je vodila Olivera Miloš Todorović. Sećam se: kad me je pozvala u Fras, osećao sam se kao da sam dobio orden. Beograd kakav više nikada neće biti…
Sada, kada je jedan opus (kako ta nedužna, ali pretenciozno zvučeća reč ne pristaje piscu Jednostavnosti!) zaokružen, i najovlašniji pogled unazad ukazuje na njegovu grandioznost, pri čemu je ponajmanje reč o mnogobrojnosti i (uostalom, retkoj) voluminoznosti njegovih romana, zbirki priča i eseja.
Albahari kao da nikada nije postajao piscem (ili je to činio tamo gde ga nismo mogli videti) nego je nastupio kao gotov, zreo, savršeno izbalansiran pripovedač, i to se jedino nije promenilo kroz sve njegove poetičke, pa ako hoćete i filozofske lake i oble zaokrete, bivajući oduvek i zauvek piscem koji čitaocu nudi samo i jedino vlastitu književnost – bez “pratećih efekata”, dakle – ali znajući da je u njoj ujedno sadržano baš sve; sve ono što množina drugih pokušava da dosegne bukom i besom unutar i izvan korica knjiga. Kao čovek tišine, ali nipošto nemušt čovek, Albahari ispisuje svoje priče koje kao da stanuju negde izvan istorije, ili barem u dobrom zaklonu od nje, ali i romane čiji protagonisti od istorije, od politike, od toksične kulture ljudskog nasilja i zla, trpe neposredno i posredno a neizlečivo, u ratu i miru, na trusnom Balkanu ili u bogatoj, postistorijskoj Kanadi. Tihi, nežni čovek postao je snežni čovek, ali spasa od onoga što je poneo u sebi na kraj sveta nije mu bilo. Zato se i vratio na početnu tačku, u Zemun, u Jugoslaviju, tamo gde buja i previre njegov jezik.
Da li je odlazak u Kalgari u jeku jugoslovenske krvave kalvarije bio pokušaj izmeštanja na daleko mesto sa kojeg se možda bolje vidi? Način da se dotadašnji život konzervira i tako preživi, zamrznut na severnjačkoj zimi? Jedno je jasno: nije se radilo o bekstvu, jer Albahari kao čovek, građanin, nije imao ništa više razloga za to od bilo koga drugog – a to je onda većinom nedovoljno.
Iz kojeg god razloga, u Zemunu tada verovatno nisu mogli nastati ni romani i priče “nekanadskog” ugođaja, a kamoli oni drugi. Nije mogao nastati ni Mamac – koji će, u neobičnom a tako logičnom paru sa Cinkom, ostati seminalna porodična knjiga naših književnosti – a ne bi nastao ni Gec i Majer, po mišljenju dolepotpisanog ne samo najvažnija Albaharijeva knjiga, nego i knjiga koja bi se morala naći u svakom izboru tipa “sto knjiga bez kojih ne možete razumeti dvadeseti vek”. Ako je za Mamac dobio NIN-ovu nagradu (protiv čega se, koliko pamtim, čak ni najveće među dežurnim budalama nisu bunile, što je bilo i ostalo retkost), onda je najkasnije s Gecom i Majerom David Albahari postao pisac “nobelovske” kategorije. Ne kažem ovo u nekrološkoj ponesenosti, koja ponekad može da učini da i pomalo preuveličamo zasluge pokojnika, nego tako mislim već dugo, dugo: David Albahari je, otkad nema Kiša, najlogičniji i najpravedniji izbor za sledećeg južnoslovenskog Nobelovca. Naravno, nije se dogodilo. Kao ni sa Dubravkom Ugrešić. Sledećeg će isto tako propustiti Boru Ćosića, a onda ćemo videti za ove mlađe.
Svako idolopoklonstvo na stranu: nisam voleo sve Albaharijeve knjige, neke su me ostavljale ravnodušnim, nisu pokretale ništa u meni. I nisam to krio. Ali, mislim da je to jedini način da odnos između pisca i čitaoca bude pošten, a između pisca i kritičara naročito. Prebirajući ovih dana po arhivi, prijatno sam se iznenadio o koliko sam Davidovih knjiga pisao; istovremeno, ostaje žal što nisam pisao o nekima od najboljih, jer mi prosto generacijski i “formacijski” to tada nije pripadalo.
Mada je bio svetlosnim godinama daleko od uobičajene figure “angažovanog pisca”, mada dosledno nije sudelovao u ponajčešće banalnim okršajima savremenosti, Albahari je samim svojim, možda bi se moglo reći, kulturnim zračenjem, samim sobom u stvari, uvek bio na “pravoj strani”, nikada uz one koji su činili i podsticali zlo, ili nalazili za njega slatkorečive izgovore (bilo da su to činili uz gusle ili onako urbano, uz električnu gitaru). Uostalom, ne mislite valjda da su Gec i Majer “operisali” samo na Starom sajmištu? Uskrsli su oni devedesetih, samo su se drukčije zvali, i nisu bili plavokosi Arijevci. Ali isto tako nisu imali problem da “nečiste rase” odvoze u smrt. Pisac je to dobro znao, a znaju i njegovi čitaoci, osim onih koji dobro žive od slabog pamćenja.
Tek sada, kada je jedan izuzetan život jednog skromnog čoveka okončan, počećemo da sagledavamo šta je sve to ostalo iza njega. I verujem da će se iznenaditi čak i oni koji se smatraju “poznavaocima”. Kao da se ispod naše kulture (“mi” smo ovde svi koji ga čitamo bez prevoda, ali potom i svi drugi koji ga čitaju i tek će ga čitati) pomerila jedna tektonska ploča.
Šta se, dakle, dogodilo u nedelju kada je umro Albahari? Najtačniji i najmudriji opis smrti dao je Svetislav Basara: “Umro je zato što je bio živ, ne zato što je bio bolestan.” Mnogima je bolest poslednji, možda najjači dokaz da su živeli. Retkima poput Davida Albaharija bolest je samo način da se stavi tačka – pošto se već negde mora staviti tačka – na život ispunjen i prebogat darovima, život koji i dalje traje u drugima, u srcima, u biću i jeziku.
